Ima puno toga da se uradi

Ima puno toga da se uradi
Gomila neopranog suđa
Prljav veš
Mrvice na stolu
Vezujem pertle
Navlačim jaknu
I krećem
Jer ima puno toga da se uradi
Sutradan, vidim kroz prozor
Neko unosi drva i pomislim
Zima će uskoro, treba pribaviti ogrev
Toliko toga još da se uradi
I zato sedim sa nogama na stolu
Eventualno stolici, kafa, mleko
Cigareta ponekad,
Jutro je i ima puno toga da se uradi
Na televiziji vidim
Neke strane daleke zemlje
ima puno toga da se vidi
Sa knjigom krećem u klozet
I kažem sebi
Još toga ima da se uradi
Jer cipele mi propuštaju
I jakna nije prigodna za ovo doba godine
Vidim i prolazim kroz Knez Mihajlovu
Kao pored turskog groblja
Ka Kalemegdanu
I siguran sam da imam dosta toga da uradim
Preko dana kao i uveče.

Skidanje celulita jebanjem

      Nudimo jedinstvenu indijsku metodu, staru hiljadama godina, prenošenu s kolena na koleno. U pitanju je skidanje celulita jebanjem. Naime, ljudi koji izvode ovaj postupak, koji se uči desetinama godina (bezmalo od detinjstva), tvrde da je u pitanju naročita tehnika stalne promene načina ubadanja pacijenta, a te promene pacijent uočava gotovo od početka, pa sve do samog kraja seanse, koja traje tačno 2 sata. Nakon početnih uboda, majstor kreće da menja tehnike, po već ustaljenoj šemi, i menja ih neverovatnom brzinom. Pacijenti kažu da se u početku nalaze u stanju blagog šoka, zatim se osećaju kao da ih trese struja, da bi posle izvesnog vremena, čije trajanje niko još nije uspeo da definiše, jer se čak i poimanje vremena gubi, nalaze u stanju koje nalikuje opisima kliničke smrti. I tada, u momentu spajanja Erosa i Tanatosa, kada se osoba oseća kao da će skoro umreti od jačine doživljenog orgazma, telo doživljava drastične promene, koje bezmalo dovode do podmlađivanja i celokupnog psihofizičkog poboljšanja, a vrlo su primetne i promene na bolje u fizičkom izgledu osobe. Celulit nestaje nakon samo 2-3 seanse kao rukom. Seanse se ne smeju izvoditi u razmaku manjem od mesec dana, a majstori ne preporučuju više od 5 seansi u toku života. Primećeni su i razni propratni efekti, koje ne bismo da spominjemo, jer svako ko ovo nije probao, s razlogom može da se uplaši, no od onih koji urade makar jednu seansu, niko se nije žalio da su mu isti smetali.

     Da se odmah razumemo: otvoreni kišobran uopšte nije bezopasna stvar. Nimalo naivna. Napada brzinom zmije otrovnice, obara poput metka. Kiša je bila krajnje podmukla i ja sam sa rukama u džepovima fotografisao mokre zgrade, mokre ulice, upirao pogled okolo, dalje od ljudi čudno uvučenih u svoje kapute, kao da nešto kriju. Voleo sam da mi sitne kapi rose lice, voleo sam tu čudnu sućut dok se ritualno prelazila ulica, kao da dana uopšte nije ni bilo. Automobili su vzali pored nas, nanoseći talase na obalu. A to što si ti zvrndavo cupkala na trotoaru preko puta Doma Omladine, mokre noge, plitke cipele, krajnje jednostavne, a opet tako crne; trebala bi da se makneš malo unazad klepiće te neka budala, budalo nijedna, mislio sam; a to što si nestrpljivo skakutala da bi crveno brže pretvorila u zeleno, kao da će koncert Blok auta počneti ravno u 10, tačno na vreme. Kao da će početi tvojom omiljenom pesmom, njih koje ja nisam odmah mogao, nisam odmah, mogao nisam. Zeleno svetlo me je opaučilo kišobranom posred lica, u pizdu materinu, okrenuh se ka njoj ne uspevajući da odglumim ljutinu, kezio sam se kao kiklop, moj izraz je bio nešto između bolnog grča i pokušaja da se nasmejem, nije mi se to svidelo, no šta sam mogao, koncert je trebao da počne, kud krenuh, trebalo je ostati kod kuće, u stanu su kišobrani mnogo pitomiji, domaći, mirni i tihi kišobrani, nasuprot onih koji bleje po gradu i napadaju poštene građane.

      Na televiziji sam u subotu čuo komentar Ace Lukasa u emisiji "Sav taj folk", parafraziram: "Potpuno je normalno da mi, kao deo estrade poznajemo te ljude (misli se na kriminalce), ali nismo mi krivi za to. Krivo je društvo."

Skulptura na vešalima

Stevo OSTOJIĆ 08.05.2004, 19:17:47
Od stalnog dopisnika

      U ZEMLJI duge tradicije u pogledu prezentovanja avangardnih inovacija, koja ugošćuje Bijenale u Veneciji i druge likovne manifestacije savremenih tendencija, činilo se da malo koja izložba više može da šokira javnost svojim eksponatima. Mauricio Katelan, u svetu čuveni italijanski umetnik, čija su dela dostigla visoku cenu i na tržištu, pokazao je sada da novim likovnom idejama i eksperimentima nema ni granica ni kraja.
      Posluživši se starim, vekovnim hrastom na trgu 24. maj u Milanu kao vešalima, Katelan je o njegove grane obesio trojicu dečaka minuciozno izrađenih od plastike, sa otvorenim očima, da izgledaju kao živi i to svoje "umetničko delo" nazvao antiratnom instalacijom. Nakon što su mu prvi gledaoci, Katelanovi mnogobrojni studenti sa poznate Umetničke akademije oduševljenim aplauzima iskazali svoje divljenje, iznenađeni, štaviše šokirani prolaznici na ovom veoma prometnom mestu, Porta Tičineze, urlali su od besa i gneva.
      Dva dana trajale su žestoke debate, koje su podelile političare. Autor instalacije branio se od mnogobrojnih javnih napada u medijima i na forumima, izjavljujući da njegovo ostvarenje predstavlja "ozbiljno upozorenje protiv nasilja koje će naši sinovi znati da ocene".
      - Ovaj moj rad izaziva raspravu, a to je i jedna od uloga umetnosti, ako se ova antiratna instalacija nekome ne dopada - neka je ne gleda! - bio je izričit kreator izložbe skandala.
      Iza Katelana i njegovog dela stao je i gradonačelnik Milana Albertini, kome nisu smetale oštro suprotstavljene pozicije između prihvatanja i drastičnog odbijanja jedne "umetničke provokacije". Ali, ni to nije pomoglo. Najogorčeniji protivnik ove šokantne skulpture, izvesni Franko de Bernardo (42), odlučio je da demolira Katelanovo "delo protiv nasilja": pomoću lestivca popeo se na hrast i uspeo da otrgne dva lutka, a kada je pokušao da se dokopa i trećeg, okliznuo se i pao sa visine od sedam metara, pa sada leži povređen u bolnici. Trećeg "dečaka" oslobodili su od vešala vatrogasci u Milanu.
      Tim nasilnim činom ove antiratne izložbe nije završena javna prezentacija instalacije Mauricija Katelana, kojeg u Italiji zovu "naslenikom Endija Vorhola". Očekuje se da će ovih dana biti otvorena na drugom mestu. Možda će biti, ovoga puta, uslišen glas sa strane koji ukazuje na neophodnost da ovakve provokatine instalacije, ipak, budu prikazane u zatvorenim prostorima (muzejima na primer), a ne na saobraćajno visokofrekventnim javnim mestima.
http://www.novosti.co.yu/vest.php?vest=27938&rubrika=Kultura

      Subotnje kišno veče (tako veče a tako kišno) zatiče me usamljenog kako tumarajući po gradu pretresam sve što sam propustio i što bih eventualno mogao da propustim. Zastajkujem kao pas na kod svake reklame na ulici, ne baš iz istih pobuda. Pažnju mi privlači nešto što piše Consecration, ispod toga Rain Day, a sve to upakovano u neko klupsko FILOZOFsko pakovanje, koje se uvek može naći kod Platoa. Krećem ka donde, uopšte se ne pridržavajući starog principa koji svi koriste, a koji kaže da se vreme za koje se prelazi zadati put skraćuje povećavanjem brzine. Koji kreten uopšte može da poveruje u tako nešto! Uglavnom, to mi miriše na te neke ove nove muzike, koje današnja deca tako zdušno upražnjavaju. Stodvadesetodinarsku vituelnu ulaznicu posetiocima ovog heppeninga dodeljuje izvesno stvorenje u crnom (na engleskom dark), suviše mlado da bi bilo žensko, tako što vam otkuca jednu tačkicu markerom po ruci. Ja, kao svaki fini i kulturni tasmanijski đavo, priupitam da li je to neki specijalan marker. Umesto odgovora dobijam ovo :) na mojoj ruci, na njenom licu, a na mom licu automatski generisano horizontalno razvlačenje riličnog aparata, i sve to umesto one gorepomenute tačkice. I naravno, čim sam sve to video odmah sam zapazio da je u pitanju neki gothic/dark/death/cathedral metal. Gitar,vokal - tip, kratka kosa. Bas - takođe. Pevačica - ženska vokalistkinja, sa crvenoidnom kratko raščupetanom, a opet modernom frizurom. Drugi gitarista je izvesna gitaristica, dredovski orjentisanog izgleda glavenog dela tela, ljupkog izgleda kakav uostalom krasi najveći deo lepše polovine padavičarske populacije, mada takođe suviše mlada da bi bila žensko. Bubnjar, da sam ga video na ulici, ne bi mu promašio zanimanje ni za sekund: mršav, koščat, pankeroidnog izgleda, sa blago mongoloidnom facom, samo štrika po duplom bas bubnju. Muzika za očekivana, red sporo do bola, red takatakata ritma, već viđeni i odavno prežaljeni gitar rifovi, ispresecani akustičnim delovima, vokal malo vrooooooo, malo lepo, vokalistica samo lepo. Nema soloa, a trebalo bi (pa šta će vam dve gitare ljuuuuuudi?!?). Posle sat vremena postane već postane malo monotono, alijas dosadno i pravi izgovor samom sebi i mome meni da se krene jeste petnajzdojedan, jasno vam je šta to znači.

Jutro

      Jutro. Jutro kao granje onog drveta, na koje mi pada prvi pogled, kad razmišljam o odlasku; kao onaj sneg koga više nema na tim granama i te grane kojih više nema u meni i mene koga još jedva da ima u tom jutru, koje i jeste i nije jutro. Jutro kao belo svetlo, koje ispod jorgana proviruje u sobu unoseći spolja monotoniju, sivilo dana, buku i sve to. Jutro kao odvajanje od sebe, kao nevoljnost da se izađe; da se izađe iz snova, iz onoga što se juče desilo i što se nije desilo. Jutro, kao takvo i jutro kao nešto drugo. Ali ne samo to. Slani ukus poraza iz prethodne večeri, utrnulost mišića, nesposobost za pokret i tupi izgled raštrkanih kuća pod svetlošću, koja i nije svetlost; kad zatvorim oči i dalje su tu, tako prokleto tu, ali ipak tu.
      Dakle, jedno jutro preda mnom, u sobi, podjednako kao i napolju. Beskrajan drvored jutara iza mene i ispred mene. Drvored koga moram da se držim jer inače postoji mogućnost da izgubim put, da zalutam. Svako jutro isto kao prethodno i kao sledeće, vaskrsava u meni neopisivi užas nemoći, telesne učaurenosti. Zašto baš ja baš u ovom jutru? Postoji li neko drugo jutro? Da li ću ikad osetiti neko drugačije jutro, jutro u kome će sve one kuće i sve one grane pod prozorom da dobiju novu nijansu, novi izgled? Da li ću ikad smognuti snage da istupim iz ovog drvoreda i da nađem neki drugi drvored, neki novi predeo, nepoznat? Odakle ta ksenofobija, odakle strah od nepoznatih prostranstava koja željno iščekuju na moju stopu da ih obkroči?

Umesto glumaca, nagrađene čistačice pozorišta

      Čistačice Nedelja Stanković i Anka Stamenković dobitnice su godišnje nagrade zaječarskog pozorišta Zoran Radmilović, koja se tradicionalno dodeljuje članovima glumačkog ansambla. Ove godine uprava pozorišta odstupila je od te prakse, pa je nagradu uručila čistačicama, uz obrazloženje da su "umnogome doprinele unapređenju higijene u pozorištu”. Povodom 57-godišnjice pozorišta "Zoran Radmilović" utorak je, u nedostatku premijera, 50. put izvedena predstava "Ženidba i udadba" u režiji Vladimira Lazića, sadašnjeg upravnika pozorišta. (Glas javnosti)

http://www1.serbiancafe.com/vesti/4/index.shtml?1

      Kuća je bila vrlo zapuštena, pa i nedovršena. Nije bila omalterisana. Unutra je smrdelo razno. Miris zagorele čorbe mešao se sa smradom mokraće i malih kučića. Na vratima nas je dočekala devojčica, od oko četrnaest-petnaest godina i stidljivo kazala da će odmah pozvati mamu. Ta gospođa se pojavila kroz nekoliko trenutaka; bila je raščupana, užurbana, i pomalo nervozna. Gledalo nas je poluzabrinuto. Ponudila nas da sednemo. Sto je stajao pored prozora. Na njemu su se nalazile neke prljave krpe, jedna školska sveska, koja je željno iščekivala svoj današnji domaći, masni tanjiri. Gospođa je uzdahnula teško i pokušala da kosu koliko toliko dovede u red. Očigledno joj je bilo mučno što je morala da govori sa nama. Rekla nam je da su joj kuću ostavili neki prijatelji, koji su se sažalili na njih, iz Ukrajine. Oni sad žive u Francuskoj. Čuju se pismom jednom u mesec ili dva dana. Ne planiraju skoro da se vrate. Kuća je takva kakva je. Najstarije dete, sin, trenutno je u zatvoru. Starija od dve ćerke, koja ima osamnaest godina udala se za čoveka od trideset i osam godina. On je isprva bio jako fin, puno je obećavao i njoj i njenoj porodici. Onda se on naglo propio. Devojčica rmbači po kući po vazdan i čeka da se on vrati iz kafane. Preselila se iz jednog pakla u drugi. Mlađa ćerka završava osmi razred. Sem u školu, ne izlazi nikuda. Vrlo je povučena. Malo priča... Samo kad mora. Nema drugova i drugarica.
      Iz susedne sobe začu se nekakvo dranje. Isprva neartikulisano, a zatim su pojedine reči mogle da se razaberu.
      “Opet oni tvoji, a?”, bio je to skoro neljudski krik. “Opet ih dovodiš?” Mi smo se zgledali. Gospođa je zatvorila oči. Izgledala je vrlo umorno.

      Hm, hm ... Ovaj, da. Zašto ja pred njom moram da odigram predstavu? Njoj je potrebno da je čovek šarmira, da bude neko ko nije kao ostali, ko je umetnik, ko ima dobru platu, koji se popeo na Himalaje, video Nijagarine vodopade, zna francuski, bio istaknuta ličnost "Otpora", zna da svira gitaru, saksofon, da mu se telo presijava na suncu kada u majici bez rukava igra košarku, pred društvom prosipa praznu elokvenciju bez pokrića, priseća se neverovatnih doživljaja, priča o politici, kulturi. Čemu sve to? Zar nije dovoljno prići joj i reći jednostavno:"Dobar dan, lep dan danas"? Čini mi se da je već sve sadržano u samoj postavci koja govori o tome da je ona jednostavno žena a ja jednostavno muškarac.

      Luzerština - autsajderizam - svojevrstan urbani fenomen. Izdvojenost iz glavnih tokova, permanentno stanje svesti, večito hodanje po margini, kao akrobata na žici, sa vrlo malom verovatnoćom da se padne još niže, jer žica se nalazi dovoljno nisko. To je kad se surovo podsmevaš svojoj neuravnoteženosti, kad mazohizam pređe u psihičku potrebu, kao cigareta koju pušiš, oslonjen o zid, sa jednom nogom savijenom ka istom, delimično prekrivajući grafit čija se boja malko slila na dole i čiji deo nedostaje zato što je na tom mestu otpao zid, a otpao je upravo zato jer je mnogo njih našlo za shodno da tu pronađe oslonac i da svako od njih, tu na tom mestu, uvek složi takvu facu, da to ni crno beli film ne bi mogao realnije da prikaže.

      ... Moj prst je lagano prelazio maršrutu od njenog čela, preko nosa i usana, neumitno naniže, prirodno se spuštao kao da je stvoren baš za taj put, ravnomerno. Ležao sam pored nje, nag. Čaršav je bio sklupčan negde u dnu kreveta i mirno posmatrao čaroliju koja se odigravala u vazduhu, tu negde, u sobi. Prstu su uskoro prišli i ostali njegovi pratioci, praveći blag zaokret negde oko njenih bedara, dok je u isto vreme protivnički tabor prstiju leve ruke počeo zauzimati položaj na drugom brdu, na njenoj levoj butini, skackajući nečujno i šunjajući se da zauzme najbolji položaj za napad koji je postajao sve izvesniji. Osećao sam kako joj telo drhti, kako se bori, savlađujući nezadrživu želju, koja je rasla i pretila da potupno preuzme kontrolu nad njenim razbludelim umom. Izluđivala ju je neizvesnost prstiju koji su i dalje razrađivali taktiku, jer nije zasigurno mogla da pretpostavi da li će se bitka odigrati za par minuta, par sekundi ili odmah. To odmah, pretvaralo se u kategorički imperativ koji je od lokalnog toka vremena u sobi, svaki trenutak pretvaralo u odmah. Odmah. Dmah. Mah. Ah...

Koncert „4 minuta 33” Džona Kejdža

LONDON: Na Radiju 3 Bi-Bi-Sija u petak će biti emitovan koncert simfonijskog orkestra koji će direktno i prvi put izvesti delo koje se sastoji od četiri minuta i 33 sekunde - tišine.
Kompozicija “4 minuta 33” je jedno od najpoznatijih dela američkog kompozitora DŽone Kejdža iz 1953, i zaista je reč o potpunoj tišini kako je naznačeno u nazivu dela.
Kompoziciju tog istraživača muzičkog “minimalizma” do sada nikada nije izvodio neki orkestar, niti je ona bila emitovana na britanskom nacionalnom radiju.
Uprava radija moraće u petak da isključi sistem za uzbunu koji se aktivira kada se program prekine zbog iznenadne tišine.
Koncert će biti održan u Barbikan centru za savremenu umetnost u Londonu, a kasnije će snimak emitovati četvrti TV kanal Bi-Bi-Sija. (Beta)

izvor: http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/14-01-2004/Strane/kultura.htm

      Ne znam ni kako, ni u kom se času to dogodilo, samo se sjećam, da su mi se međe između budnog stanja i bunila neosjetno pomakle i da je iz tame, kao crn oblak, iznikla nejasna spodoba, kojoj sam, poljuljane svesti, jedva uspijevala prepoznati obrise, i ostati mirna, i kada sam osjetila da se dišući šumno nadnosi nada me poškropiv me teškim vonjem dezinfekcionih sredstava kakvim odišu sve sanitetske ustanove, dajući mi tim mirisom na znanje da se ipak ne sučeljavam s vlastitom patnjom, već sa naravnom činjenicom, i da nada mnom ne lebdi proizvod mašte, već nečastivi u ljudskom obličju, čiju sam težinu osjetila s vrha glave, na koju se spustila široka muška šaka zatisnuvši mi usta, pa do nogu, kojih su kolena, uprkos grčevitom otporu, brutalno razmaknuta, da bi mi u utrobu, nasilno uz strašnu bol i krv, prodrlo strano himbeno tijelo, uprljavši me zauvijek.

Živojin Pavlović,
Zadah tela (Hladni sjaj glečera)

       I naravno, ne smete zaboraviti da okrenete ključ u bravi. To je, ako ne najbitnija, jedna od stvari koja doprinosi da cela stvar u potpunosti uspe. Veličina prostorije nije bitna, kao ni to da li su pločice postavljene celom visinom ili samo dopola, ali pretpostavlja se da je dužina prostorije bar tolika da vam kolena ne češu vrata. I to je skoro sve što se tiče forme. Naravno, dasku i poklopac ne bih ni dovodio u pitanje pošto bi cela priča izgubila smisao.
       Uopšte nije bitno da li sedate na spušten poklopac ili na dasku, da li su vam pantalone, odnosno suknja, sklupčani oko nogu, da li su vam već prekrili kolena, i tako dalje, i tako dalje. Činjenica je da tamo ne možete da provedete ceo dan. Nije poželjno ni često odlaziti tamo, ali kada se već odlučite na taj potez znajte da ćete biti na sigurnom. Iz jednog, dva, pa i tri navrata možete dobiti svoje dnevno sledovanje samog sebe, svog necenzurisanog ja. Ako ste pak i završili sa "formalnim" delom posla ili možda niste ni počinjali, popričekajte jos malo. Ne morate odmah da šuškate papirom i da kvarite mir i tišinu Izazivajući Nijagaru na Dvoboj. Udahnite još nekoliko puta i probajte da osetite čega sve ima u tom mirisu koji iz dana u dan prikuplja svakojake informacije i izlaže ih u dahu, ne obraćajući pri tom pažnju na cenzuru, dobar ukus i ostala ograničenja. To ste vi, izmoždeni, satrveni od spolja i kao što rekoh, nije bitno, apsolutno nije bitno da li je u pitanju velika nužda, mala nužda, čitanje ili samo sedenje. To vam niko ne može uskratiti. Mislim na vreme i na to šta ćete unutra raditi. To je vaš slobodan izbor. Odlazak na usamljeno ostrvo onako, bez ikakvog višeg estetskog ili moralnog cilja. U bilo koje doba dana. Naprosto, svratite.

Evo jednog zanimljivog teksta koji nažalost još nisam uspeo ceo da pročitam, ali ga toplo preporučujem.

Kalemegdan, vojni muzej, 4.7.2004.

- Mamaaa, a jel ima ovde zmijaaa?
- Nema sine, vidiš da ovde ima puno ljudi i mala je verovatnoća da ima zmija
- A mama, a jel se zmije plaše rata?
- Svi se sine plaše rata, svi ...

      Pre nekoliko meseci putovao sam vozom. Poluprazan vagon, odaje utisak prljavštine, a možda i nije prljav, no to i nije bitno, mi smo i na to navikli. Niža klasa. Dve kolone sedišta, jedna sa leve, druga sa desne strane. Prozori. Pašnjaci, brda. Neke starije, pa gospođe nisu sigurno, ruralne žene, to se može videti i izdaleka po odelu, crnina, dobro poznat simbol, one su u dnu vagona. Izbliza opažam te ispucale ruke i ispijena, ispisana lica, na kojima ni muka više ne može da se prepozna. Na zadnjem sedištu stariji ciganin i njegov sin od nekih deset-jedanaest godina. Tadam-tadam. Tadam-tadam. Dobro poznat ritam. Ja sedim negde pri sredini, desna kolona sedišta, dalje od prozora. Dijagonalno od mene, red ispred, leva kolona, stariji gospodin, čita novine. Uležem u sedište. Pridremah za momenat. Posle izvesnog vremena pridižem se i razbijam uspavanost. Priupitavam gospodina sa novinama o vremenu - sat mu je bio na desnoj ruci, ali suviše daleko da bih mogao da vidim vreme. Kako on ne reaguje, ja ponavljam pitanje. Na kraju ustajem. Nije me ni pogledao. Sa žaljenjem konstatujem da je čovek mrtav. Mrtav a čita novine. Svašta. Uspeo sam da vidim koliko ima sati i vratio se na svoje sedište. Tadam-tadam. Tadam-tadam.

         Subota, 23.05.2004.
      Privatna atmosfera u stanu moje prijateljice, takozvana diplomska žurka. Ja još diplomirao nisam, evo saću. Nadasve prijativna, da ne kažem komotna atmosfera, miriše na Bosnu. Bitlsi, Purple, pušenje, uglavnom starija škola sa osvrtom na noviju produkciju u vidu džointiranih petparačkih kolutova koje iz zvučnika ispuštaju Darkwood Dub. Terasa, mp3 lista, podijum za igru, mp3 lista - ej, ostavi sledeću pesmu neka ide, terasa, podijum za igru, pivska flaša, pivska flaša - otvori malo prozor jebote - I've been thinking about what you have done to me (nije baš ta, ali ni ona nije loša). I tako.
      Ponoć u vrtu odavno je prošla, situcija ne jenjava. Pomahnitala tutnjava plemenskih, ali ipak električnih bubnjeva budi u nama neke neprevodive dubine, koje izranjaju iz nas hibridizovane molekule jedinjenja nastalog stapanjem znoja i razuzdanosti. Tu dolazimo do centralne teme. Kao kroz maglu, čini mi se da sam se malko istreznio. To me spušta. Osećam da su mi pokreti neprirodni, osmeh izveštačen; osećam kako sam mlitav i radim nešto što ima vrlo sumnjivu moralnu odstupnicu u mom umu. U tom momentu, nekako, sve je to težak privid. To nisam ja, to sam ja nateran. Šta bi bilo kada bi se svi odjednom potpuno istreznili? Dejstvo anestezije prestalo. Da li bi ti isti koji stoje tu, da li bi to i dalje bili mi? Ili ono nismo bili mi, a ovo ipak ... Ili bi ostali samo tupi pogledi, suzdržane misli i poluprazne plastične flaše ...

      Prošle nedelje mi se sje'o mobilni. Nije skroz, samo je malko osakaćen. Njegova hronična bolest je tastatura, koja sem što se povremeno koči, neke dugmiće preferira nad ostalima. Prošle nedelje, IgorStef šalje mi poruku. Ja kao i obično nemam kredu, a pošto sam daleko od stana, nemam halo karticu, teška srca odlučujem da kupim dopunu. Šta se zatim dešava? Pokušavam da ukucam poznati *101*aeklfjreherberbjiebijenbejbnertobn# da bih napojio svog malog jadnog i shvatam da mi ne radi taster *. Onda mi padne na pamet 777, ali kao za inat i sedmica se zainatila. E onda se i ja zainatio. Inače, već sam krenuo ka svom nesuđenom Vidikovcu (Petlovo brdo, bogu iza nogu); sedam u trolu kod Glavne pošte i palim brate. Htedoh samo da siđem do Kneza Miloša, gde bih imao 53 i 23 na raspolaganju, pošto je bio vikend, tačnije subota, a ja hteo što pre da stignem, istuširam se i spremim, pošto se verovatno radilo o "palim brate u grad". Moj inat eskalirao je u gore pomenutoj inače polupraznoj troli, kad sam manijački krenuo da otvram mobilni (Sjemens me i zbog toga nervira što se teško i mučno otvara). U toj ljubavnoj igri sa svojim mobilnim, koji je više ličio na divlji seks no na ljubavnu igru, ja preskačem ciljanu mi autobusku stanicu i eto ti mene na putu za Topčider (kurca mu jebem). Izlazim, konačno otvaram svoju konzervu sardine i nakon tog poluvandalskog čina tešim svog Drugara time što mu čistim tastaturu iznutra. Međutim, nije se umilostivio. Postao ja prilično introvertan i ne želi da deli svoje probleme sa mnom.
      Njegova ćud je učinila da imena novounešenih ljudi budu blago izmenjena - tako moj mobili Terzu ne zove Terza nego Tejza (ne radi mu sedmica koja za sobom vuče p q r & s). Poruke zvuče kao da ih izgovara dete koje je zrelo za logopeda. Ali radi. Bitno je da radi.

Ideja za filma:

      Centralna ličnost je usamljen čovek koji pati od sujeverja. Prikazati unutrašnja dešavanja u situacijama u kojima dolazi do izražaja njegovo verovanje. Suština, ali najteža ideja za pretvoriti u filmski jezik jeste to što nezgode koje prate njegov život treba da budu takve da gledaoca dovedu u nedoumicu: Da li je nesreća posledica "prekršenog pravila" ili posledica toga što se on nije držao zdravog razuma. Na kraju, logično, sledi njegova smrt koja bi opet trebala da bude pod obavijena istim velom.
      Dajte predloge za naslov filma, pa da tražimo glumce.

Hteo bih da ispričam o svojevrsnom fenomenu, koji se tiče svih nas, ovde, tu. Naime, običan izlazak iz prodavnice (200 g kokos štangala). Prodavnica je malko nesrećno skrojena. Red ljudi se tako formira, da onom ko je završio kupovinu nije baš lako da izađe; mora da se “probije” kroz gomilicu. E sad, jedna žena se tu namestila baš nekako nezgodno, tako da smo se pri mom izlasku skoro sudarili. Iako to nisam sebi dozvolio da uradim, palo mi je - instinktivno - na um da joj kažem nešto kao “gospođo, pa jel vi vidite gde je red” ili nešto slično. Pri tome bi ton trebao da bude blago nervozan, u stilu “što nisu svi tako pametni kao ja”. Sledi čuđenje otkud meni tako nešto da se desi, meni koji sam predator dobrog raspoloženja, skoro mag, tih, umeren, nikad prek itd. Preslišavajući okolnosti, morao bih da pomenem jednu bitnu činjenicu. Ja sam odskora počeo da radim. Puno radno vreme. Vi se sad pitate kakve sad to veze ima kad većina ljudi mojeg godišta, a stariji pogotovu, rade takođe. Pa, verovatno je većina od vas primetila onu, ne mogu da je nazovem nervozom (neću reći ni “smor”, jer je ta reč tako eksploatisana od raznih društvenih slojeva i smorila sve okolo); neka to recimo bude neka “normalna doza premora”, koja sledi nakon radnog vremena. To je kao neko tiho ubistvo, kao neprimetno mučenje, lagano odstranjivanje volje za životom, učaurenost, jedva vidljiva skrama pred očima, koja se vremenom sve teže hendluje. To osećanje se uvlači u naš život, mi to prihvatamo jer smo odgovorni ljudi, odgovorni prema sebi i prema društvu. Tako, eto, to se nama odražava na odnos sa drugim ljudima, čini nas razdražljivim. Pokušavam da se poprisetim kako sam reagovao kao klinac, kao nešto stariji itd. Čini mi se da mi ovakve misli nisu tek tako padale na pamet. A onda, pogedam na drugu stranu, sve te starije ljude, naše i tuđe roditelje, ugledne građane, koji se pod izgovorom “držanja do sebe” i sličnih bljuvotina istresaju na svoju decu, svoje supružnike, komšije i ostale. Neću da kažem ni onu drugu, još boombastičniju - nije teško biti fin. Čovek treba da bude svestan odakle dolaze ta sranja. A ne svoju prazninu da popunjava sitnom zlobom prema drugome.

*** (Louis Aragon)

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

SMRT PUŠI MOJE CIGARE - Bukowski


Znaš: Ponovo sam ovde

I pijan

I slušam Čajkovskog na radiju .

Isuse , čuo sam ga pre 47 godina

Kada sam bio izgladneli pisac

I sada evo ga

Ponovo

Sada kada sam stekao delimičnu slavu

Kao pisac

I smrt šeta ovom sobom

Gore-dole

Pušeči moje cigare

Cirkajući moje vino

Dok Čajk uporno odrađuje

Svoju Pathetique ,

Kakav je to samo put bio

I sva sreća koja me je zadesila bila je

Samo zato što sam kockice bacio

Kako treba:

Ginuo sam za svoju umetnost,

Ginuo sam da se dokopam

5 prokletih minuta, 5 sati

5 dana -

Sve što sam želeo bilo je da izbacim

Reč iz sebe

Slava, novac nisu bili važni:

Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe

A oni su me želeli za štanc-presom ,

Fabričkom trakom

Želeli su da budem magacioner u

Robnoj kući .

Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,

Svejedno ću te ščepati

Ma šta bio:

Pisac, taksista, svodnik, kasapin,

Padobranac, ščepaću te .

Važi srce, kažem joj .

I sada pijemo zajedno

Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva

Po ponoći i

Samo ona zna pravi trenutak

Ali sam je ipak zajebao:

Izvukao sam svojih

5 prokletih minuta

i još mnogo

preko toga.

      Konačno sam se odlučio da malo istražim svoj novi kraj i u tu svrhu sam dozvolio sebi šetnjicu, pri tome ne skrećući značajno sa kursa glavne ulice od milošte zvane Ulica Ratka Vujovića Čoče. Ovog puta odlučih se za varijantu voćnog jogurta, umesto svraćanja u lokalnu birtiju sa osvrtom na točeno pivo. U jednoj popriličnoj prodavnici koja je za divno čudo radila posle devet nalazim poslednji tetrapak i konstatujem da na mom primerku piše "Šumsko voće". Ukus me žestoko podseća na izvesno voće koje smo brali u šumama koje su bile na brdima poviše Valjeva pod izgovorom da branimo otadžbinu. Čini mi se da su u pitanju divlje kupine. Osetih sitno trnje na onom tetrapaku; verovatno se zadržalo pri branju šumskog voća.
      Polukružno okretnje izvršeno je kod T.C.-a Vidikovac. Naselje mi se svidelo od samog dolaska, ali je ovo prva prilika da sam baš njemu posvetio vreme. Puno zelenila, što će reći žbunova, drveća, trave, a bogami i drvenih klupica koje su verni pratioci gradske flore. Sve to upakovano u zgrade raznih oblika i boja. Malospratne, mnogospratne, troćoškaste, sa brodskim prozorima, blokovi zgrada, a između zelenilo, pokoja prodavnica, kafe bar, kladionica, automehaničarska radnja. Čak sam video i jednu pozamanterijsku radnju, ma šta to bilo. Predpostavljam neka vrsta krojačke zanatske radnje ili tako nešto. Ukucati u Google:"Pozamanterija je" ili nešto slično. Probati kombinacije sve dok se na spisku linkova ne pojave oni koji vas upućuju na Teen ili Lesbian ili nešto slično. Odatle krenuti dalje sa pretragom .
      Kod Video kluba Žabac vođen neobjašnjivim porivom krećem poprečnom stazicom prekoputa. Zalazim među zgrade. Ljuboskitljiv sam. Na moje iznenađenje nalazim biblioteku "Mika Antić" i klub izviđača "Ratko Vujović Čoča", okružene zgradama. Ove dve institucije dele izgleda isti prostor i to je nešto što podseća na atomsko sklonište - samo natpisi na ulazu i odmah se silazi niz stepenice u podrum, van svih zgrada. Pretpostavljam da u pola deset biblioteka ne radi u pola deset i uprkos svojoj znatiželji nisam sišao dole, začuvši buku koja je dolazila odozdole, a koju su pravili neki klinci. Zvuci su neverovatno podsećali na salu za stoni tenis. Sišao nisam iz prostog razloga da ne bi bilo onog "Jebote, čovek traži biblioteku", ali vratiću se ovde sigurno.
      Dakle, simpatičan kraj. Odmah sam krenuo da ga upoređujem sam onim čudesnim nepoznatim predelima koje svi mi imamo u sebi i uočio neka uklapanja. Doduše taj osećaj će vremenom najverovatnije da se izgubi, zato što se ovi unutrašnji pomeraju, ruše se i stvaraju se novi delovi, a ovi spoljašnji ostaju isti.
     Sablaznio sam se konstatujući kako klinci koje sam sreo putem neverovatno liče jedni na druge. Ne mislim tu da su istih dimenzija, boje itd., nego prvenstveno mislim na njihovu auru. To je nešto slično kao kad vidite nekog psa, pa posle izvesnog vremena niste sigurni da li je ovaj ispred vas onaj isti od malopre ili neki drugi. Ispada da ti klinci pripadaju nekoj drugoj rasi, ne ovoj mojoj, pa je zbog toga došlo do ovo efekta.
      Sve u svemu, eto praktično, a u suštini ipak, mada.

Govoriću vam o jednoj poetskoj slici, koju viđam već nekoliko jutara. Dvadeset trojka i pedest trojka prolaze jednim delom pored Ade, odnosno put ide paralelno sa Savom. Dakle, ja se nalazim u autobusu, grabim mesto kao sav normalan svet. Vrtlog se otvara rano ujutru (cenim oko pet-šest sati) i usisava ljude u svoje grotlo. Samo mi pogled padne kroz prozor autobusa, kroz prljavi prozor autobusa, preko tog kupleraja, na jutarnje prelive koje stvara dnevno svetlo na vodi. Tu, na vodi, jedan čovek, sam, vesla u miru. Zavidim mu. Dva sveta, jedan pored drugog. Drum, koji juri, pokušava da prestigne samog sebe, da bude brži od novca i taj kajak, tako dalek, skoro kao slika nekog majstora, koja stoji izložena u sred Knez Mihajlove ili čak Sremske. Pokretna slika. Možda čak i scena iz Džarmuševog filma. Možda i san. Neostvareni san. Zaboravljeni san

Evo i mene među bloggerima. Za sada samo probam. Jen Jen Jen. Jen Dva Jen Dva