Subota, 23.05.2004.
      Privatna atmosfera u stanu moje prijateljice, takozvana diplomska žurka. Ja još diplomirao nisam, evo saću. Nadasve prijativna, da ne kažem komotna atmosfera, miriše na Bosnu. Bitlsi, Purple, pušenje, uglavnom starija škola sa osvrtom na noviju produkciju u vidu džointiranih petparačkih kolutova koje iz zvučnika ispuštaju Darkwood Dub. Terasa, mp3 lista, podijum za igru, mp3 lista - ej, ostavi sledeću pesmu neka ide, terasa, podijum za igru, pivska flaša, pivska flaša - otvori malo prozor jebote - I've been thinking about what you have done to me (nije baš ta, ali ni ona nije loša). I tako.
      Ponoć u vrtu odavno je prošla, situcija ne jenjava. Pomahnitala tutnjava plemenskih, ali ipak električnih bubnjeva budi u nama neke neprevodive dubine, koje izranjaju iz nas hibridizovane molekule jedinjenja nastalog stapanjem znoja i razuzdanosti. Tu dolazimo do centralne teme. Kao kroz maglu, čini mi se da sam se malko istreznio. To me spušta. Osećam da su mi pokreti neprirodni, osmeh izveštačen; osećam kako sam mlitav i radim nešto što ima vrlo sumnjivu moralnu odstupnicu u mom umu. U tom momentu, nekako, sve je to težak privid. To nisam ja, to sam ja nateran. Šta bi bilo kada bi se svi odjednom potpuno istreznili? Dejstvo anestezije prestalo. Da li bi ti isti koji stoje tu, da li bi to i dalje bili mi? Ili ono nismo bili mi, a ovo ipak ... Ili bi ostali samo tupi pogledi, suzdržane misli i poluprazne plastične flaše ...