Subotnje kišno veče (tako veče a tako kišno) zatiče me usamljenog kako tumarajući po gradu pretresam sve što sam propustio i što bih eventualno mogao da propustim. Zastajkujem kao pas na kod svake reklame na ulici, ne baš iz istih pobuda. Pažnju mi privlači nešto što piše Consecration, ispod toga Rain Day, a sve to upakovano u neko klupsko FILOZOFsko pakovanje, koje se uvek može naći kod Platoa. Krećem ka donde, uopšte se ne pridržavajući starog principa koji svi koriste, a koji kaže da se vreme za koje se prelazi zadati put skraćuje povećavanjem brzine. Koji kreten uopšte može da poveruje u tako nešto! Uglavnom, to mi miriše na te neke ove nove muzike, koje današnja deca tako zdušno upražnjavaju. Stodvadesetodinarsku vituelnu ulaznicu posetiocima ovog heppeninga dodeljuje izvesno stvorenje u crnom (na engleskom dark), suviše mlado da bi bilo žensko, tako što vam otkuca jednu tačkicu markerom po ruci. Ja, kao svaki fini i kulturni tasmanijski đavo, priupitam da li je to neki specijalan marker. Umesto odgovora dobijam ovo :) na mojoj ruci, na njenom licu, a na mom licu automatski generisano horizontalno razvlačenje riličnog aparata, i sve to umesto one gorepomenute tačkice. I naravno, čim sam sve to video odmah sam zapazio da je u pitanju neki gothic/dark/death/cathedral metal. Gitar,vokal - tip, kratka kosa. Bas - takođe. Pevačica - ženska vokalistkinja, sa crvenoidnom kratko raščupetanom, a opet modernom frizurom. Drugi gitarista je izvesna gitaristica, dredovski orjentisanog izgleda glavenog dela tela, ljupkog izgleda kakav uostalom krasi najveći deo lepše polovine padavičarske populacije, mada takođe suviše mlada da bi bila žensko. Bubnjar, da sam ga video na ulici, ne bi mu promašio zanimanje ni za sekund: mršav, koščat, pankeroidnog izgleda, sa blago mongoloidnom facom, samo štrika po duplom bas bubnju. Muzika za očekivana, red sporo do bola, red takatakata ritma, već viđeni i odavno prežaljeni gitar rifovi, ispresecani akustičnim delovima, vokal malo vrooooooo, malo lepo, vokalistica samo lepo. Nema soloa, a trebalo bi (pa šta će vam dve gitare ljuuuuuudi?!?). Posle sat vremena postane već postane malo monotono, alijas dosadno i pravi izgovor samom sebi i mome meni da se krene jeste petnajzdojedan, jasno vam je šta to znači.