Hteo bih da ispričam o svojevrsnom fenomenu, koji se tiče svih nas, ovde, tu. Naime, običan izlazak iz prodavnice (200 g kokos štangala). Prodavnica je malko nesrećno skrojena. Red ljudi se tako formira, da onom ko je završio kupovinu nije baš lako da izađe; mora da se “probije” kroz gomilicu. E sad, jedna žena se tu namestila baš nekako nezgodno, tako da smo se pri mom izlasku skoro sudarili. Iako to nisam sebi dozvolio da uradim, palo mi je - instinktivno - na um da joj kažem nešto kao “gospođo, pa jel vi vidite gde je red” ili nešto slično. Pri tome bi ton trebao da bude blago nervozan, u stilu “što nisu svi tako pametni kao ja”. Sledi čuđenje otkud meni tako nešto da se desi, meni koji sam predator dobrog raspoloženja, skoro mag, tih, umeren, nikad prek itd. Preslišavajući okolnosti, morao bih da pomenem jednu bitnu činjenicu. Ja sam odskora počeo da radim. Puno radno vreme. Vi se sad pitate kakve sad to veze ima kad većina ljudi mojeg godišta, a stariji pogotovu, rade takođe. Pa, verovatno je većina od vas primetila onu, ne mogu da je nazovem nervozom (neću reći ni “smor”, jer je ta reč tako eksploatisana od raznih društvenih slojeva i smorila sve okolo); neka to recimo bude neka “normalna doza premora”, koja sledi nakon radnog vremena. To je kao neko tiho ubistvo, kao neprimetno mučenje, lagano odstranjivanje volje za životom, učaurenost, jedva vidljiva skrama pred očima, koja se vremenom sve teže hendluje. To osećanje se uvlači u naš život, mi to prihvatamo jer smo odgovorni ljudi, odgovorni prema sebi i prema društvu. Tako, eto, to se nama odražava na odnos sa drugim ljudima, čini nas razdražljivim. Pokušavam da se poprisetim kako sam reagovao kao klinac, kao nešto stariji itd. Čini mi se da mi ovakve misli nisu tek tako padale na pamet. A onda, pogedam na drugu stranu, sve te starije ljude, naše i tuđe roditelje, ugledne građane, koji se pod izgovorom “držanja do sebe” i sličnih bljuvotina istresaju na svoju decu, svoje supružnike, komšije i ostale. Neću da kažem ni onu drugu, još boombastičniju - nije teško biti fin. Čovek treba da bude svestan odakle dolaze ta sranja. A ne svoju prazninu da popunjava sitnom zlobom prema drugome.