Pre nekoliko meseci putovao sam vozom. Poluprazan vagon, odaje utisak prljavštine, a možda i nije prljav, no to i nije bitno, mi smo i na to navikli. Niža klasa. Dve kolone sedišta, jedna sa leve, druga sa desne strane. Prozori. Pašnjaci, brda. Neke starije, pa gospođe nisu sigurno, ruralne žene, to se može videti i izdaleka po odelu, crnina, dobro poznat simbol, one su u dnu vagona. Izbliza opažam te ispucale ruke i ispijena, ispisana lica, na kojima ni muka više ne može da se prepozna. Na zadnjem sedištu stariji ciganin i njegov sin od nekih deset-jedanaest godina. Tadam-tadam. Tadam-tadam. Dobro poznat ritam. Ja sedim negde pri sredini, desna kolona sedišta, dalje od prozora. Dijagonalno od mene, red ispred, leva kolona, stariji gospodin, čita novine. Uležem u sedište. Pridremah za momenat. Posle izvesnog vremena pridižem se i razbijam uspavanost. Priupitavam gospodina sa novinama o vremenu - sat mu je bio na desnoj ruci, ali suviše daleko da bih mogao da vidim vreme. Kako on ne reaguje, ja ponavljam pitanje. Na kraju ustajem. Nije me ni pogledao. Sa žaljenjem konstatujem da je čovek mrtav. Mrtav a čita novine. Svašta. Uspeo sam da vidim koliko ima sati i vratio se na svoje sedište. Tadam-tadam. Tadam-tadam.