Jutro

      Jutro. Jutro kao granje onog drveta, na koje mi pada prvi pogled, kad razmišljam o odlasku; kao onaj sneg koga više nema na tim granama i te grane kojih više nema u meni i mene koga još jedva da ima u tom jutru, koje i jeste i nije jutro. Jutro kao belo svetlo, koje ispod jorgana proviruje u sobu unoseći spolja monotoniju, sivilo dana, buku i sve to. Jutro kao odvajanje od sebe, kao nevoljnost da se izađe; da se izađe iz snova, iz onoga što se juče desilo i što se nije desilo. Jutro, kao takvo i jutro kao nešto drugo. Ali ne samo to. Slani ukus poraza iz prethodne večeri, utrnulost mišića, nesposobost za pokret i tupi izgled raštrkanih kuća pod svetlošću, koja i nije svetlost; kad zatvorim oči i dalje su tu, tako prokleto tu, ali ipak tu.
      Dakle, jedno jutro preda mnom, u sobi, podjednako kao i napolju. Beskrajan drvored jutara iza mene i ispred mene. Drvored koga moram da se držim jer inače postoji mogućnost da izgubim put, da zalutam. Svako jutro isto kao prethodno i kao sledeće, vaskrsava u meni neopisivi užas nemoći, telesne učaurenosti. Zašto baš ja baš u ovom jutru? Postoji li neko drugo jutro? Da li ću ikad osetiti neko drugačije jutro, jutro u kome će sve one kuće i sve one grane pod prozorom da dobiju novu nijansu, novi izgled? Da li ću ikad smognuti snage da istupim iz ovog drvoreda i da nađem neki drugi drvored, neki novi predeo, nepoznat? Odakle ta ksenofobija, odakle strah od nepoznatih prostranstava koja željno iščekuju na moju stopu da ih obkroči?

Umesto glumaca, nagrađene čistačice pozorišta

      Čistačice Nedelja Stanković i Anka Stamenković dobitnice su godišnje nagrade zaječarskog pozorišta Zoran Radmilović, koja se tradicionalno dodeljuje članovima glumačkog ansambla. Ove godine uprava pozorišta odstupila je od te prakse, pa je nagradu uručila čistačicama, uz obrazloženje da su "umnogome doprinele unapređenju higijene u pozorištu”. Povodom 57-godišnjice pozorišta "Zoran Radmilović" utorak je, u nedostatku premijera, 50. put izvedena predstava "Ženidba i udadba" u režiji Vladimira Lazića, sadašnjeg upravnika pozorišta. (Glas javnosti)

http://www1.serbiancafe.com/vesti/4/index.shtml?1

      Kuća je bila vrlo zapuštena, pa i nedovršena. Nije bila omalterisana. Unutra je smrdelo razno. Miris zagorele čorbe mešao se sa smradom mokraće i malih kučića. Na vratima nas je dočekala devojčica, od oko četrnaest-petnaest godina i stidljivo kazala da će odmah pozvati mamu. Ta gospođa se pojavila kroz nekoliko trenutaka; bila je raščupana, užurbana, i pomalo nervozna. Gledalo nas je poluzabrinuto. Ponudila nas da sednemo. Sto je stajao pored prozora. Na njemu su se nalazile neke prljave krpe, jedna školska sveska, koja je željno iščekivala svoj današnji domaći, masni tanjiri. Gospođa je uzdahnula teško i pokušala da kosu koliko toliko dovede u red. Očigledno joj je bilo mučno što je morala da govori sa nama. Rekla nam je da su joj kuću ostavili neki prijatelji, koji su se sažalili na njih, iz Ukrajine. Oni sad žive u Francuskoj. Čuju se pismom jednom u mesec ili dva dana. Ne planiraju skoro da se vrate. Kuća je takva kakva je. Najstarije dete, sin, trenutno je u zatvoru. Starija od dve ćerke, koja ima osamnaest godina udala se za čoveka od trideset i osam godina. On je isprva bio jako fin, puno je obećavao i njoj i njenoj porodici. Onda se on naglo propio. Devojčica rmbači po kući po vazdan i čeka da se on vrati iz kafane. Preselila se iz jednog pakla u drugi. Mlađa ćerka završava osmi razred. Sem u školu, ne izlazi nikuda. Vrlo je povučena. Malo priča... Samo kad mora. Nema drugova i drugarica.
      Iz susedne sobe začu se nekakvo dranje. Isprva neartikulisano, a zatim su pojedine reči mogle da se razaberu.
      “Opet oni tvoji, a?”, bio je to skoro neljudski krik. “Opet ih dovodiš?” Mi smo se zgledali. Gospođa je zatvorila oči. Izgledala je vrlo umorno.