Hm, hm ... Ovaj, da. Zašto ja pred njom moram da odigram predstavu? Njoj je potrebno da je čovek šarmira, da bude neko ko nije kao ostali, ko je umetnik, ko ima dobru platu, koji se popeo na Himalaje, video Nijagarine vodopade, zna francuski, bio istaknuta ličnost "Otpora", zna da svira gitaru, saksofon, da mu se telo presijava na suncu kada u majici bez rukava igra košarku, pred društvom prosipa praznu elokvenciju bez pokrića, priseća se neverovatnih doživljaja, priča o politici, kulturi. Čemu sve to? Zar nije dovoljno prići joj i reći jednostavno:"Dobar dan, lep dan danas"? Čini mi se da je već sve sadržano u samoj postavci koja govori o tome da je ona jednostavno žena a ja jednostavno muškarac.