Konačno sam se odlučio da malo istražim svoj novi kraj i u tu svrhu sam dozvolio sebi šetnjicu, pri tome ne skrećući značajno sa kursa glavne ulice od milošte zvane Ulica Ratka Vujovića Čoče. Ovog puta odlučih se za varijantu voćnog jogurta, umesto svraćanja u lokalnu birtiju sa osvrtom na točeno pivo. U jednoj popriličnoj prodavnici koja je za divno čudo radila posle devet nalazim poslednji tetrapak i konstatujem da na mom primerku piše "Šumsko voće". Ukus me žestoko podseća na izvesno voće koje smo brali u šumama koje su bile na brdima poviše Valjeva pod izgovorom da branimo otadžbinu. Čini mi se da su u pitanju divlje kupine. Osetih sitno trnje na onom tetrapaku; verovatno se zadržalo pri branju šumskog voća.
      Polukružno okretnje izvršeno je kod T.C.-a Vidikovac. Naselje mi se svidelo od samog dolaska, ali je ovo prva prilika da sam baš njemu posvetio vreme. Puno zelenila, što će reći žbunova, drveća, trave, a bogami i drvenih klupica koje su verni pratioci gradske flore. Sve to upakovano u zgrade raznih oblika i boja. Malospratne, mnogospratne, troćoškaste, sa brodskim prozorima, blokovi zgrada, a između zelenilo, pokoja prodavnica, kafe bar, kladionica, automehaničarska radnja. Čak sam video i jednu pozamanterijsku radnju, ma šta to bilo. Predpostavljam neka vrsta krojačke zanatske radnje ili tako nešto. Ukucati u Google:"Pozamanterija je" ili nešto slično. Probati kombinacije sve dok se na spisku linkova ne pojave oni koji vas upućuju na Teen ili Lesbian ili nešto slično. Odatle krenuti dalje sa pretragom .
      Kod Video kluba Žabac vođen neobjašnjivim porivom krećem poprečnom stazicom prekoputa. Zalazim među zgrade. Ljuboskitljiv sam. Na moje iznenađenje nalazim biblioteku "Mika Antić" i klub izviđača "Ratko Vujović Čoča", okružene zgradama. Ove dve institucije dele izgleda isti prostor i to je nešto što podseća na atomsko sklonište - samo natpisi na ulazu i odmah se silazi niz stepenice u podrum, van svih zgrada. Pretpostavljam da u pola deset biblioteka ne radi u pola deset i uprkos svojoj znatiželji nisam sišao dole, začuvši buku koja je dolazila odozdole, a koju su pravili neki klinci. Zvuci su neverovatno podsećali na salu za stoni tenis. Sišao nisam iz prostog razloga da ne bi bilo onog "Jebote, čovek traži biblioteku", ali vratiću se ovde sigurno.
      Dakle, simpatičan kraj. Odmah sam krenuo da ga upoređujem sam onim čudesnim nepoznatim predelima koje svi mi imamo u sebi i uočio neka uklapanja. Doduše taj osećaj će vremenom najverovatnije da se izgubi, zato što se ovi unutrašnji pomeraju, ruše se i stvaraju se novi delovi, a ovi spoljašnji ostaju isti.
     Sablaznio sam se konstatujući kako klinci koje sam sreo putem neverovatno liče jedni na druge. Ne mislim tu da su istih dimenzija, boje itd., nego prvenstveno mislim na njihovu auru. To je nešto slično kao kad vidite nekog psa, pa posle izvesnog vremena niste sigurni da li je ovaj ispred vas onaj isti od malopre ili neki drugi. Ispada da ti klinci pripadaju nekoj drugoj rasi, ne ovoj mojoj, pa je zbog toga došlo do ovo efekta.
      Sve u svemu, eto praktično, a u suštini ipak, mada.