Subota, 23.05.2004.
      Privatna atmosfera u stanu moje prijateljice, takozvana diplomska žurka. Ja još diplomirao nisam, evo saću. Nadasve prijativna, da ne kažem komotna atmosfera, miriše na Bosnu. Bitlsi, Purple, pušenje, uglavnom starija škola sa osvrtom na noviju produkciju u vidu džointiranih petparačkih kolutova koje iz zvučnika ispuštaju Darkwood Dub. Terasa, mp3 lista, podijum za igru, mp3 lista - ej, ostavi sledeću pesmu neka ide, terasa, podijum za igru, pivska flaša, pivska flaša - otvori malo prozor jebote - I've been thinking about what you have done to me (nije baš ta, ali ni ona nije loša). I tako.
      Ponoć u vrtu odavno je prošla, situcija ne jenjava. Pomahnitala tutnjava plemenskih, ali ipak električnih bubnjeva budi u nama neke neprevodive dubine, koje izranjaju iz nas hibridizovane molekule jedinjenja nastalog stapanjem znoja i razuzdanosti. Tu dolazimo do centralne teme. Kao kroz maglu, čini mi se da sam se malko istreznio. To me spušta. Osećam da su mi pokreti neprirodni, osmeh izveštačen; osećam kako sam mlitav i radim nešto što ima vrlo sumnjivu moralnu odstupnicu u mom umu. U tom momentu, nekako, sve je to težak privid. To nisam ja, to sam ja nateran. Šta bi bilo kada bi se svi odjednom potpuno istreznili? Dejstvo anestezije prestalo. Da li bi ti isti koji stoje tu, da li bi to i dalje bili mi? Ili ono nismo bili mi, a ovo ipak ... Ili bi ostali samo tupi pogledi, suzdržane misli i poluprazne plastične flaše ...

      Prošle nedelje mi se sje'o mobilni. Nije skroz, samo je malko osakaćen. Njegova hronična bolest je tastatura, koja sem što se povremeno koči, neke dugmiće preferira nad ostalima. Prošle nedelje, IgorStef šalje mi poruku. Ja kao i obično nemam kredu, a pošto sam daleko od stana, nemam halo karticu, teška srca odlučujem da kupim dopunu. Šta se zatim dešava? Pokušavam da ukucam poznati *101*aeklfjreherberbjiebijenbejbnertobn# da bih napojio svog malog jadnog i shvatam da mi ne radi taster *. Onda mi padne na pamet 777, ali kao za inat i sedmica se zainatila. E onda se i ja zainatio. Inače, već sam krenuo ka svom nesuđenom Vidikovcu (Petlovo brdo, bogu iza nogu); sedam u trolu kod Glavne pošte i palim brate. Htedoh samo da siđem do Kneza Miloša, gde bih imao 53 i 23 na raspolaganju, pošto je bio vikend, tačnije subota, a ja hteo što pre da stignem, istuširam se i spremim, pošto se verovatno radilo o "palim brate u grad". Moj inat eskalirao je u gore pomenutoj inače polupraznoj troli, kad sam manijački krenuo da otvram mobilni (Sjemens me i zbog toga nervira što se teško i mučno otvara). U toj ljubavnoj igri sa svojim mobilnim, koji je više ličio na divlji seks no na ljubavnu igru, ja preskačem ciljanu mi autobusku stanicu i eto ti mene na putu za Topčider (kurca mu jebem). Izlazim, konačno otvaram svoju konzervu sardine i nakon tog poluvandalskog čina tešim svog Drugara time što mu čistim tastaturu iznutra. Međutim, nije se umilostivio. Postao ja prilično introvertan i ne želi da deli svoje probleme sa mnom.
      Njegova ćud je učinila da imena novounešenih ljudi budu blago izmenjena - tako moj mobili Terzu ne zove Terza nego Tejza (ne radi mu sedmica koja za sobom vuče p q r & s). Poruke zvuče kao da ih izgovara dete koje je zrelo za logopeda. Ali radi. Bitno je da radi.

Ideja za filma:

      Centralna ličnost je usamljen čovek koji pati od sujeverja. Prikazati unutrašnja dešavanja u situacijama u kojima dolazi do izražaja njegovo verovanje. Suština, ali najteža ideja za pretvoriti u filmski jezik jeste to što nezgode koje prate njegov život treba da budu takve da gledaoca dovedu u nedoumicu: Da li je nesreća posledica "prekršenog pravila" ili posledica toga što se on nije držao zdravog razuma. Na kraju, logično, sledi njegova smrt koja bi opet trebala da bude pod obavijena istim velom.
      Dajte predloge za naslov filma, pa da tražimo glumce.