Da se odmah razumemo: otvoreni kišobran uopšte nije bezopasna stvar. Nimalo naivna. Napada brzinom zmije otrovnice, obara poput metka. Kiša je bila krajnje podmukla i ja sam sa rukama u džepovima fotografisao mokre zgrade, mokre ulice, upirao pogled okolo, dalje od ljudi čudno uvučenih u svoje kapute, kao da nešto kriju. Voleo sam da mi sitne kapi rose lice, voleo sam tu čudnu sućut dok se ritualno prelazila ulica, kao da dana uopšte nije ni bilo. Automobili su vzali pored nas, nanoseći talase na obalu. A to što si ti zvrndavo cupkala na trotoaru preko puta Doma Omladine, mokre noge, plitke cipele, krajnje jednostavne, a opet tako crne; trebala bi da se makneš malo unazad klepiće te neka budala, budalo nijedna, mislio sam; a to što si nestrpljivo skakutala da bi crveno brže pretvorila u zeleno, kao da će koncert Blok auta počneti ravno u 10, tačno na vreme. Kao da će početi tvojom omiljenom pesmom, njih koje ja nisam odmah mogao, nisam odmah, mogao nisam. Zeleno svetlo me je opaučilo kišobranom posred lica, u pizdu materinu, okrenuh se ka njoj ne uspevajući da odglumim ljutinu, kezio sam se kao kiklop, moj izraz je bio nešto između bolnog grča i pokušaja da se nasmejem, nije mi se to svidelo, no šta sam mogao, koncert je trebao da počne, kud krenuh, trebalo je ostati kod kuće, u stanu su kišobrani mnogo pitomiji, domaći, mirni i tihi kišobrani, nasuprot onih koji bleje po gradu i napadaju poštene građane.