Kuća je bila vrlo zapuštena, pa i nedovršena. Nije bila omalterisana. Unutra je smrdelo razno. Miris zagorele čorbe mešao se sa smradom mokraće i malih kučića. Na vratima nas je dočekala devojčica, od oko četrnaest-petnaest godina i stidljivo kazala da će odmah pozvati mamu. Ta gospođa se pojavila kroz nekoliko trenutaka; bila je raščupana, užurbana, i pomalo nervozna. Gledalo nas je poluzabrinuto. Ponudila nas da sednemo. Sto je stajao pored prozora. Na njemu su se nalazile neke prljave krpe, jedna školska sveska, koja je željno iščekivala svoj današnji domaći, masni tanjiri. Gospođa je uzdahnula teško i pokušala da kosu koliko toliko dovede u red. Očigledno joj je bilo mučno što je morala da govori sa nama. Rekla nam je da su joj kuću ostavili neki prijatelji, koji su se sažalili na njih, iz Ukrajine. Oni sad žive u Francuskoj. Čuju se pismom jednom u mesec ili dva dana. Ne planiraju skoro da se vrate. Kuća je takva kakva je. Najstarije dete, sin, trenutno je u zatvoru. Starija od dve ćerke, koja ima osamnaest godina udala se za čoveka od trideset i osam godina. On je isprva bio jako fin, puno je obećavao i njoj i njenoj porodici. Onda se on naglo propio. Devojčica rmbači po kući po vazdan i čeka da se on vrati iz kafane. Preselila se iz jednog pakla u drugi. Mlađa ćerka završava osmi razred. Sem u školu, ne izlazi nikuda. Vrlo je povučena. Malo priča... Samo kad mora. Nema drugova i drugarica.
      Iz susedne sobe začu se nekakvo dranje. Isprva neartikulisano, a zatim su pojedine reči mogle da se razaberu.
      “Opet oni tvoji, a?”, bio je to skoro neljudski krik. “Opet ih dovodiš?” Mi smo se zgledali. Gospođa je zatvorila oči. Izgledala je vrlo umorno.