Moja saborac već je objavio svoju verziju. Da čujemo njegovu priču, dok se moja još krčka.Bikehike oko Skadarskog jezera (albanskom stranom) i kroz Kučku krajinu.
Utjeha - Skadar - Tuzi - Cijevna - Orahovo - Korita - Rikavac - Mokro - Kolašin
+ Žijevo i Vila
vozili Mandarić i Jovanović, avgusta 2005
Sunce se već uveliko davilo u sinjoj Adriji kad smo Vladimir (moj prijatelj, najjači džez gitarista među velikogradištanskim delfi programerima, a i obrnuto) & ja nagazili pedale i odjezdili niz magistralu iz Utjehe. Prevezli smo 20ak kilometara, otprilike do na par kilometara ispred Vladimira (najveće naselje između Ulcinja i albanske grane, ne svira, ne programira i ne vozi bajk, ali ima gužvu ispred pijace na glavnom šoru) i zanoćili na jednoj livadi pored druma.
Imao sam u planu turu sastavljenu iz 2 suštinski različite etape. Prva i manje zanimljiva ali čudnija, vodila nas je u Skadar i dalje severoistočnom obalom skadarskog jezera, čisto da omirišemo izbliza tu tabuizovanu egzotiku zvanu Albanija, a druga – u planine Kučke krajine, na moj omiljeni teren – surovi beli kamen.
Antiestetika iliti Čačkanje mečke
Na graničnom prelazu, na albanskom punktu popunimo po primerak nekog kartona svojim osnovnim podacima. Nadležni službenik ga i ne pogleda nego nam uz pasoše zatraži po 10 evrića za ulaz u zemlju. Damo. Naravno, nikakav papir ne dobijemo.
- Je li, Bajo, jesmo mi to upravo opljačkani ?
- Može biti.
Ipak, pošto možda kinta stvarno treba (nemam suprotnu informaciju), a ne znam ni jedan jezik na kom je moguće tečno raspravljati sa albanskim pandurom, nisam se bunio. Posle sam pitao dva iskusna Čoveka s Granice o čemu se radi i rezultat je bio 1:1. Malo pre iskopam na netu u nekom putopisu da se plaća ulazna taksa od 10 ovog puta dolara. I dalje nisam siguran, ali izgleda zavisi ko je u smeni.
Za 10 evra čovek dobije frišak asfalt pod gumama, pogled na čuvene Enver Hodžine bunkere rasute po ledini oko druma i krš dečurlije koja vole da isprate pogledom/uzvikom/trkom egzotične strance. Petnaestak kilometara kasnije prešavši trošan daščani most preko Bojane ulazimo u Skadar. Gust, spor i haotičan saobraćaj, glomazni automobili, prljave ulice, ružne građevine – kako privatne kuće, tako i naštancovane komunističke zgrade duž bulevara. Na neki pervezan način sam uživao jašući kroz ovaj antituristički lokalitet.
Skrenuli smo levo tražeći jezero. Zamišljao sam kej pored jezera i most preko Bojane neposredno posle izšća, možda ne nalik onom bajnom mestu u Strugi gde ista ta voda (zvana Crni Drim) napušta Ohridsko jezero hitajući ka Skadru, ali ipak nešto prijatno za oko. I nas dvojicu kako ljuštimo Bira Tiranu (već sam je snimio usput) na obali. Ulica se sužava, upadamo u neko trošno predgrađe, stajemo da pogledam kartu, među lokalnim klincima koji već stižu da mi opipaju cajger, bisage i vreću jedan natuca engleski, ali ipak ne uspevamo da se objasnimo s njim. Izgleda da se jezero na albanskom ne kaže lak, kao na većini drugih jezika. Autokarta Crne Gore me prosvetljava : grad Skadar uopšte nije na Skadarskom jezeru nego par kilometara dalje, a između je neka močvara! Buljio sam u tu kartu danima planirajući turu, ali mi ni u jednom trenutku nije palo na pamet da proverim takvu stvar. Kao kad bih proveravao koja reka teče ispod savskog mosta.
Teška srca odustanemo od jezera, ušća Drima i izšća Bojane i vratimo se u grad ne bi li pojeli nešto. Pokušali smo u par kafana koje ne služe klopu, ispred svake se brzo pojavi neko ko natuca engleski (nešto više ljudi parlo italiano) da nam pomogne. Pitaju nas odakle smo, mi kažemo bez ustručavanja, nisam primetio ni jedan mrk pogled. Ručamo ćevape, oni su turcizam pa ih je najlakše naručiti. I Bira Tiranu.
Popodne izjašemo iz Skadra prema severu, tromo se valjajući kroz dosadnu ravnicu bez pogleda na jezero. U mestu Ćezma e Kopljikut prihvatimo poziv na pivo tri mlađa gastarbajtera koji su dokonisali pred kafanom. Svi znaju engleski. Zadržimo se u dužem razgovoru sa momcima. Ionako mi se nije vozilo tog popodneva. I na opšte čuđenje auditorijuma kojem sam par nedelja unazad pričao gde planiram da idem, nisu nas ni pojeli ni opljačkali.
U sumrak stižemo na teme fjorda na severoistoku jezera, ponovo prelazimo granu i njuškamo lokaciju za kamp sa ne suviše one gadne bodljikave trave koje u ovom kraju ima kolko nećeš, a ume stvarno doobro da ogrebe.
Sutradan, prešavši lagani prevoj silazimo u široku ravnicu, vozimo u čuveni Tuzi (jä besno li ozidanog sela, beše berićetna prošla decenija!), pa desno. U severnij deo kamenite ravnice, takozvano Ćemovsko polje, ugrebana je dolina rečice Cijevne, čija bistra voda silazi sa prokletijskih visova. Dolina je u jednom delu sužena u čudesan kanjončić, širok oko metar ipo i dubok nekoliko metara, koji kao da je upao kroz prozor u stepu koja ga okružuje.
Kako do informacije
Ovde se već valja raspitati za dalje, jer na mojoj karti postoje bar 3 varijante puta, a one kraće izgledaju sumnjivije. Najkraći, preko sela Cijevne je prvo potvrđen, a posle nekoliko kilometara uz prelepu rečicu otpao jer nam sledeći čovek reče da put ne postoji i da je između Cijevne i Stjepova suviše velika strmina. Vratimo se.
Rešim da se raspitam o tom srednjem putu preko Selišta koji po karti deluje i duži i s manjim penjanjem od onog preko Cijevne, tako da ima šanse i da postoji. Startujem prvog čikicu kog sam video u avliji.
- Ima, ima put, samo idite pravo – pokaza niz džadu.
- Dobro, to do Selišta, a posle za Stjepovo ?
- Može, može.
- Pa je l jak uspon, kakav je put ?
- Nije, samo teraš pravo.
A ha. Hm.
Sednemo Vladimir i ja pred kafanu.
- Izvolite, šta ćete ? (Naručimo.)
- Izvinite, a je l ima put preko Selišta za Stjepovo?
- Nema. Selište vam je tamo (pokaže), a za Stjepovo idete prema Podgorici pa se popnete na Zatrijebač.
- Dobro, dobro, taj put znam, nego mi se čini da može i da se preseče preko Selišta.
- A, ne, ne, nema taj put.
I čudio se šta ga pitamo. Zvučao je dosta sigurnije od Čikice. Debeli Šiptar u crvenoj majci sa Gevarinim likom za susedenim stolom čuje pa se umeša :
- Išao sam tuda džipom. Težak je put – i strm i neravan. Možete proći, ali ne znam da li možete voziti tuda, ili morate gurati. Ali put postoji.
I bio je tu još jedan lik iz Selišta, ali po njegovoj priči, na tom putu, ako nas ne pojedu zmije sigurno bismo se prevrnuli od strmine i skotrljali nazad. Već klonulog duha, iscedim još koju iz Čea i ipak krenemo prema Podgorici, pa polako okolo, asfaltom, jer već se i kiša spremala.
Kvar
Usred monotonog uspona prema Orahovu odjedared čujem čšrrrk i Vladimir krenu u rikverc. Puče lanac, odnosno rastavi se jedna alka. Hm. U životu (a to je 20 i neka godina u sedlu) mi nije pukao lanac i taj kvar ne smatram (ili bar nisam smatrao do tog trenutka) za nešto o čemu treba ozbiljno razmišljati. Znači, naravno, nemamo drugi. Nabudžimo mi taj lanac nekako nadajući se da će kako tako držati i, izgubivši dobrih sat i po, produžimo uzbrdo već se ne nadajući da ćemo to veče stići do Korita.
Kuči I
Sa prvim mrakom smo u Orahovu. Nađemo bunar pod brestom (s desne strane na levoj krivini pred izlazom iz sela) i sednemo da večeramo. Munje koje gledamo su sve bliže i konkretnije, neka kap već pada i baš me ne veseli misao da mi neki pljusak potopi šator noćas. (Digresija : evo i sad pada; i Hendrix mi svira rainy day/dream away; o kako je dosadna ovog leta!) Provozam se kroz selo i nađem jednu napuštenu i urušenu zgradu, verovatno bivši Dom kulture, gde bi mogli da se uvučemo pod krov, a možda i odspavamo na betonu. Za svaki slučaj pitam ekipu strijih žena koje su dokonisale ispred jedne kuće je l bi nekom smetalo da 2 klošara upadnu u tu zgradu, a jedna od njih nam ponudi smeštaj u svojoj kući. I tako tu noć provedemo pod krovom Stanke i Vlade Vujošević, bračnog para iz Podgorice koji ovde u zavičaju provodi svoja penzionerska leta. Uveče se naravno skupila i ekipa rođaka i komšija pa smo uz lozu i domaći sir dugo razgovarali, uglavnom o njihovom kraju. Iako sam ja uporno vukao razgovor na domen fizičke geografije, nekako smo se dosta više zadržavali na nacionalnoj istoriji. I beše to samo uvod u priču o kučkom gostoprimstvu.
Puče žica i tako su oni morali da preduzmu te mjere
Čim smo krenuli iz Orahova, Vladimiru je ponovo pukao lanac. Opet smo ga zakrpili – ovog puta dosta brže i spretnije – a onda je Vladimir odustavši od planinarenja okrenuo u spust za Podgoricu i od tad ga više nisam ni čuo ni video.
Kamenje i oblaci
Nastavio sam uzbrdo solerski, a la Ken Parker. Posle sat i kusur dobrog uspona, izašao sam iz šume na prostranu ledinu posutu vikendicama s obe strane druma. Korita. Obnavljam zalihe hrane u lokalnoj bakalnici, usput čujem vremensku prognozu – danas i sutra kiša, kratko i jasno – udahnem duboko merkajući teške oblake poduprte brdima na severu, siđem sa asfalta pored napuštene karaule i konačno krenem u brauzovanje suštinske divljine zbog koje sam i krenuo u ovaj bajkhajk. Divljina je odmah pokazala zube : lomljeni drumski kamen i jak uspon su me često terali da siđem i guram. I guranje beše žestoko. Sandale na bisage, vibron đonove na tabane. Ali isplati se napor. Kad sam se popeo iznad pojasa šume, prošavši kroz jedan klanac zakoračio sam u carstvo kamena. Ne mogoh da se uzdržim pa sam odmah, sakrivši bajk u žbunje, zaždio pešaka uzbrdo prema vrhovima Žijeva. Za sat i kusur plesa po kamenju, preskakanja škrapa i obilaska vrtača i izlaz na 2000 i kusur mnv nisam nagrađen zasluženim pogledom, osim ako sam zaslužio pogled na oblake koji su u tom momentu baš forsirali Žijevo. Vraćam se po bajk i jašem dalje prema prevoju. Brzo ostavljam reliktno četinarsko žbunje ispod sebe i oko mene ostaju samo kamenje i oblaci. Pred samom Velikom ćafom (prevoj na oko 1850 mnv) prepoznajem sa leve strane kamenog grmalja Smojana, a iza su i njegovi rođaci Štitan i Surdup. Žalim što sam već ispucao bonus vreme rezervisano za žijevske stenčuge pa nemam kad da ih posetim. Ćafa izgleda teatralno – između Smojana i Koštice putniku se lagano otvara pogled na sledeći segment prostora – nizbrdicu koja se završava nekoliko stotina metara niže u rikavačkoj kotlini. Noge zasluženo odmaraju, a šake besno stežu kočnice. Poda mnom je jedan od najboljih rodeo terena koje sam ikad video. Spust nije brz - plafon 15 na sat, ali je uzbudljiv i, nažalost, naravno dosta kraći od uspona. Sad mi je strašno krivo što nisam detaljnije izgustirao predeo sa obe strane ćafe, ali eto, žurilo se. Što zbog mraka, što zbog kiše. A Velika ćafa (ćafa inače na albanskom znači prevoj) nikako nije mesto na kojem bih čekao nevreme, ili kampovao čak i po lepom vremenu – em nema čovek gde da se skloni, em realno nigde nema 3 kvadrata kolko tolko ravne livade za postaviti šator i leći, makar i na stenu.
Kroz sumrak ateriram na oazu Rikavac – dolinu sa mekom zemljom, potocima, travom i začuđenim govedima (kada se sretnemo na uskoj stazi stanu ukočeno, proučavajući čudnu rogatu zverku koja me nosi nizbrdo), ukrašenu glacijalnim jezerom u svom istočnom delu. Prolazim pored jedne kućice, a dečurlija i veliki crni pas istrčavaju radosno pred mene. Stanem. Iz dvorišta izlaze i muškarci. Pružam ruku bližem od simpatičnih bradonja.
- Jovanović.
- Jokanović – uzvraća mi Sedobradi.
Preslišavam se u sebi odlomak iz Cerovićevih Crnogorskih planina koji nosim sa sobom : …okukama ove prometne staze silazi se 350 m do prvih koliba katuna Rikavac (Jokanovići iz Maslina kod Podgorice). A ha, stari drugari!
Dozvoljavaju mi da se ulogorim u trenutno praznom dvorištu njihovog rođaka ispod jela kroz čije granje mi nemirni oblaci deluju za nijansu pitomije.
Vila
Ujutru konačno bacam konkretan pogled na Rikavac i brda koja ga okružuju. Među korpulentnim stenčugama na južnoj strani izdvaja se jedna čija vitka strmina pleni gracioznošću. Odmah sam je prepoznao. Vila. Moja sledeća destinacija, ovog puta pešaka.
Preko potoka, pa u šumu. Pojas šume ti ne gine kad krećeš sa 1350 metara visine. Malo je klaustrofobičan za moj ukus, ali ume da počasti šumskim jagodama. A iza (odnosno iznad) bude kamenjar, srce zaigra, pa još jedan, pa kad stigneš do katuna Studenica (tu je blizu i voda za piće), eto te pod samom Vilom. Strmina je jaka i treba dobro izabrati put jer ima tu i vertikalnih stena i sličnih neprohodnih zajebancija. Na jednoj uskoj polici iza koje nema dalje uhvati me i kiša i magla. Ali to prođe za par minuta, taman dok dođem do daha. Pa ajde malo nazad pa traži drugi put. Ko dobro nanišani može da prošeta uz livadu između kamenja sve do gore, do kote 2093. A gore se vetar igra raznobojnim oblacima navlačeći ih i svlačeći sa dubokih vidika. Na severu – Rikavačka činija s parčetom jezera, iza njega Maglič, još iza nazirem Komove. Na jugoistoku vodena zavesa nikako da mi se lepo skloni s Prokletija. Na zapadu se beli kamenje koje sam juče prejahao. Pored mene u travi među nepravilnim kamenovima jedan ćoškast. Granični, piše SFRJ. Crnogorci retko ažuriraju ove natpise. A i što bi, ne isplati se trčati svaki čas ovamo gore.
Kuči II
Popodne opet stižem na Rikavac i ne odbijam poziv crnobradog Raška Jokanovića da svratim. Kako sedoh za sto u dvorištu devojčica izleće iz kuće, nisam se ni okrenuo, a ispred mene hleb, sir, mladi luk, paprike, vino, pršuta… Počne kišica, mi u kuću, dok sam ušao i seo sve sa stola je već opet ispred mene. Razgovaram sa Raškom i ženom, a dečurlija sedi na sve strane po sobi. Kolko vas je to u kući - pitam. Nas deset, ja deseta – odgovara domaćica. Zadržim se duže nego što sam planirao.
Nisam pomenuo još jedan katun na koji sam svratio prethodno popodne kad je počela kiša. Tražio sam strehu, a dobio osim nje i pržena jaja, hleb, sir, šolju mleka i čašicu razgovora. Dakle, naletao sam isključivo na izuzetno ljubazne i gostoprimljive ljude. Svi su bili Kuči i svi su naglašavali da se smatraju Srbima i nisu krili oduševljenje kad im kažem odakle sam. Na kraju mi se dopala i ta nacionalna priča – Albancima nije smetalo što sam Srbin, a Srbima je imponovalo – i tako sam mnogo dobro prošao i među jednima i među drugima.
Predveče, već prilično teških nogu (3 dana vožnje + Vila + 3 dana šetnje po Bjelasici neposredno pre toga su u njima) guram bajk uz 15ak posto strme serpentine koje me kroz šumu iznose iz Rikavca na kameniti prevoj Širokar. Tu me čeka laka nizbrdica po kamenju i osetno hladnij vazduh. Jeste visina i jeste da Sunce zalazi, ali sam stekao utisak i da se iza ovog prevoja konačno više ne oseća dah Mediterana u vazduhu. Trudio sam se da odjašem što dalje nizbrdo kako bih prespavao na manjoj visini.
Noć je stvarno bila hladna, ali je ujutru granulo sunce koje me je ispratilo sve do železničke stanice u Kolašinu gde sam se nacrtao oko podne. To veče je u Beogradu bio pljusak po kojem sam s velikim zadovoljstvom vozio od štajge do gajbe srećan što me je poštedeo prethodnih dana.
