16.jun, ako to nekome nešto ...

Ovih dana budim se nestandardno rano, možda pola šest, pola sedam, ne znam, čitav sat nego obično. Lep je to osećaj. Ne morati odmah napustiti krevet, nego se prepustiti slatkom kunjanju, prebirati, takoreći, po nekim ivicama, neobavezne nekakve paralele, predstojeća dešavanja. I sad, ne mogu tačno da se setim, valjda je to bilo nešto skopčano sa poslom, padne mi na um da je danas 16.jun, čekaj, da, to je taj datum, čitave 102 godine od 16. juna 1904. A u Dablinu su dve godine ranije slavili veliki jubilej, mada se ovaj datum tamo, čini mi se, obeležava svake godine. A večeras me je nešto, iako je dan izbrisao sećanje na jutarnje prelive, povuklo da uzmem u ruke, časti mi, datum mi je iščileo, Dablince i da pročitam priču Mrtvi, koju, kao zadnju, nisam bio dovršio u jednom od ranijih čitanja, eto tek tako. Naježio sam se kad sam je dovršio. Zbog priče. Sklopio sam knjigu i krenuo da je zagledam i divim se njenoj kompaktnosti. Preturajući po Džojsovoj biografiji, nekoliko trenutaka kasnije, ponovo mi eto pogled pada na 16. jun, dan kada je pisac prvi put izašao u šetnju sa svojom budućom ženom, Norom Barnakl, a koji je kasnije upotrebljen, da se grubo izrazim, kao dan za vreme koga se odigrava radnja romana Uliks. Vremenske prilike su, po mom skromnom utisku, poprilično odgovarale onima iz romana. Pa i ono što se meni događalo u toku dana. Zorici je umrla tetka, otputovala je sa majkom u Prijedor. I odlučih da dam sopstveni mali prilog proteklom danu, koji je umetniku verovatno značio više nego datumi sopstvenog rođenja i smrti. Ako puka slučajnost fizičko-matematička podudarnost i ljudska sklonost brojevima, zaokruživanju, godišnjicama ima ikakavog smisla. Štap, šešir, naočare. I njegovo ovalno lice.

Žalim boжe i oprosti

što sam pohodio crkvu
što sam jednom uživao u brzoj vožnji automobilom i što mi je prijao otvoren prozor, a sa zvučnika dopirao glas Cece Ražnatović
što sam jednom psovao kada sam se penjao na planinu, jer su me bolele noge
što sam jednom prosajku spustio pare
što sam uživao gledajući kako se dvoje ljube na klupi, strasno, i kako on spušta ruke na njene kukove
što nisam išao na Skupštinu kada je padao Milošević
što sam jednom pomislio da bih trebao da idem na proteste, pa čak nekoliko puta to i uradio
što sam se smejao ružnoći jednog čoveka na ulici, jer su moji sagovornici to radili, a ja se saglasio sa njima i čak podgrevao njihovo nevaljalstvo
što sam shvatao zbog čega se neobrazovane budale dive Miloševiću
što sam se zalagao ponekad za prave ideje, što sam ih branio
što sam nekoliko puta pomogao istini da izađe na videlo. Ništa, kasnije su svi otišli kući i većina njih je spavala do jutra te noći
što mislim da nisam loš. Užasan sam, ali nisam loš
što sam se često ponašao detinjasto, pa i bahato kada tome tu i tad nije bilo vreme i mesto
što jednu neshvaćenu budalu, dok sam bio na odsluženju, nisam na vreme shvatio da nije budala
što sam bio na koncertu Zdravka Čolića
što sam se smejao na Žikinu dinastiju
što mi je Paulo Koeljo jedno vreme bio simpatičan
što sam poželeo da postanem klošar, a nikad nisam smogao dovoljno snage za to,
da živim u deset kvadrata i pušim vikend
što sam menjao cigare, što sam žickao, oprosti bože
što nekom prosjaku jednom nisam dao novac
što sam jednom spavao do deset umesto do osam
što jednom prilikom na ulici nisam spustio ruku na guzu jedne devojke
što drugom prilikom, jednoj drugoj nisam opalio šamar
što sam izbirao, birkao
što sam se saglasio u par navrata sa nekim ljudima, koji su pljuvali po turbo folku
uživao u filmu sa srećnim krajem
bilo žao što je najbolji prijatelj glavnog junaka umro. Junački poginuo. Budala, mogao je da umre od smrti
što sam jednom prilikom poljubio ruku popu, oprosti bože
što sam, kada sam prešao iz vernika u nevernike, to naročito isticao, jer tako rade svi konvertiti, oprosti bože
što sam stavljao pare na ikonu
što mi je bilo žao kada je jedan pitbulterijer rastrgao malu macu, a ja sam se, dva dana kasnije, naslađivao malom gudom, uljudno i kulturno, bez rastrzanja
što se nikada nisam popeo na sto za vreme školskog časa i viknuo: "Za mnom", a onda izjurio napolje. Kasnije tog dana, niko me od njih nije više video
što ranije nisam prešao iz ispraznog univerzalizma u univerzalni partikularizam
što sam dopustio sebi da pređem iz kripto-nihilizma u neo-minimalizam. Srećom, vratio sam se kasnije u superparazitizam
što sam o jednoj stvari zadržao isto mišljenje nekoliko godina
što sam tako kasno poludeo
što me još drže među normalnim svetom
što nikad nisam uspeo da sročim iole ozbiljniji tekst, a da u njemu nije bilo tragova, nadrealizma i nedojebanosti
što sam svestan da je ovo što radim težak amaterizam. Možda bi bilo bolje da to ne znam, a svakako je loša činjenica što je to tako
što nisam češće bio kulturan kad ne treba, a nekulturan kad ne treba
ono što ne treba - treba, a što treba neka ga
što sam, kada sam pisao pojedine tekstove, pomišljao da su kratki i što sam im veštački dodavao rečenice
što sam jednom čitav minut pratio sa radija, jednu pesmu na gitari, koja je išla iz C-dura, a ja je uporno svirao iz G
žao mi je što će na ovo što pišem najviše da se prime neznalice, a neće shvatiti ništa, a oni koji budu shvatili, neće biti nešto preterano oduševljeni
što na nekim svadbama nisam jeo dovoljno roštilja, a bilo ga je u izobilju
što sam na jednoj svadbi povratio neki roštilj, a bio je mnogo dobar
što sam vrlo retko uspevao da sastavim tekst koji vodi računa o formi, jer sam se uvek pravio pametnijim, nego što jesam
što nisam potpuno shvatio diferencijalne jednačine
što u kompjuterskoj igrici sokoban nisam nikad makao od petnaestog nivoa
što sam kasnije ukapirao da je još ranije Danilo Kiš napisao nešto što sam ja hteo i dobro je što nisam
što sam saosećao sa nekim ljudima u autobusu što je neki stariji čovek smrdeo. Neka našminkana žena je, drugi put, takođe smrdela, a neko je rekao da je to parfem
što nekad ne znam kad da stanem. Mada je i to nekad dobro
što se već jednom ne smirim, oženim i prestanem da pišem
što sam prečesto žalio sebe, ovo mi posebno oprosti bože
što nisam nikad naučio pravilno da hodam
što sviram gitaru, a ne klavir
što sam jednom pokušao nešto na klaviru i nije ispalo loše, a bilo je sranje
što jednom jedno mislim, drugo kažem, a treće radim, a drugi put, pak, četvrto mislim, peto kažem, a šesto radim
što puno pijem
što nisam probao kokain
što nikad nisam ubio čoveka, ili barem kakvu babu
što nisam skakao sa padobranom, a ni sa prozora
nad gorom je zora, dok Zora gleda s' prozora
što nisam vodio ljubav u bestežinskom stanju, žalim bože
jer su sve ispovesti u ovom tekstu počele rečcom "što", a nijedna rečcom "jer"
što me nervira klasična rima, a desi se da bude lepa
što se džez ne svira u kafani
što je prazna čaša
što Čarli Parker, jer Majls Dejvis
što kad jednom, a ono he he he
što rrr tamo, rrr ovamo, pa ga ajsneš, da se izvali
razvalila grana jorgovana
što sam jednom Titu docrtao brčiće, a učiteljica naredila da se skloni slika
što nikad nismo na zidu držali Hitlera, ali bez brčića. Nije problem čovek, problem su brčići
što mi pesme liče jedna na drugu, mada nisu loše. Užasne su, ali nisu loše
što su mi opisi ljudi, okoline uvek šturi, a ja sam sve nešto 'teo
što kad bi ovo bilo pročitano na finskom, ja ne bih ništa razumeo
što nekad namerno, a nekad u glavu
što teško da je ovde nešto originalno, a da opet ima duha
što nikad nisam napisao Džo Frejzera, a tako je odličan
što sam često uživao u superiornosti nad ljudima koji su me trenutno okruživali. Odvratno!
što sam se još češće nalazio inferiornim u odnosu na neke ljude
ne daj bože da svi budemo isti! Poubijaćemo se ...

Avantura duha, najpustolovnija je moguća avantura

Moja saborac već je objavio svoju verziju. Da čujemo njegovu priču, dok se moja još krčka.


Bikehike oko Skadarskog jezera (albanskom stranom) i kroz Kučku krajinu.
Utjeha - Skadar - Tuzi - Cijevna - Orahovo - Korita - Rikavac - Mokro - Kolašin
+ Žijevo i Vila
vozili Mandarić i Jovanović, avgusta 2005



Sunce se već uveliko davilo u sinjoj Adriji kad smo Vladimir (moj prijatelj, najjači džez gitarista među velikogradištanskim delfi programerima, a i obrnuto) & ja nagazili pedale i odjezdili niz magistralu iz Utjehe. Prevezli smo 20ak kilometara, otprilike do na par kilometara ispred Vladimira (najveće naselje između Ulcinja i albanske grane, ne svira, ne programira i ne vozi bajk, ali ima gužvu ispred pijace na glavnom šoru) i zanoćili na jednoj livadi pored druma.
Imao sam u planu turu sastavljenu iz 2 suštinski različite etape. Prva i manje zanimljiva ali čudnija, vodila nas je u Skadar i dalje severoistočnom obalom skadarskog jezera, čisto da omirišemo izbliza tu tabuizovanu egzotiku zvanu Albanija, a druga – u planine Kučke krajine, na moj omiljeni teren – surovi beli kamen.


Antiestetika iliti Čačkanje mečke

Na graničnom prelazu, na albanskom punktu popunimo po primerak nekog kartona svojim osnovnim podacima. Nadležni službenik ga i ne pogleda nego nam uz pasoše zatraži po 10 evrića za ulaz u zemlju. Damo. Naravno, nikakav papir ne dobijemo.
- Je li, Bajo, jesmo mi to upravo opljačkani ?
- Može biti.
Ipak, pošto možda kinta stvarno treba (nemam suprotnu informaciju), a ne znam ni jedan jezik na kom je moguće tečno raspravljati sa albanskim pandurom, nisam se bunio. Posle sam pitao dva iskusna Čoveka s Granice o čemu se radi i rezultat je bio 1:1. Malo pre iskopam na netu u nekom putopisu da se plaća ulazna taksa od 10 ovog puta dolara. I dalje nisam siguran, ali izgleda zavisi ko je u smeni.
Za 10 evra čovek dobije frišak asfalt pod gumama, pogled na čuvene Enver Hodžine bunkere rasute po ledini oko druma i krš dečurlije koja vole da isprate pogledom/uzvikom/trkom egzotične strance. Petnaestak kilometara kasnije prešavši trošan daščani most preko Bojane ulazimo u Skadar. Gust, spor i haotičan saobraćaj, glomazni automobili, prljave ulice, ružne građevine – kako privatne kuće, tako i naštancovane komunističke zgrade duž bulevara. Na neki pervezan način sam uživao jašući kroz ovaj antituristički lokalitet.
Skrenuli smo levo tražeći jezero. Zamišljao sam kej pored jezera i most preko Bojane neposredno posle izšća, možda ne nalik onom bajnom mestu u Strugi gde ista ta voda (zvana Crni Drim) napušta Ohridsko jezero hitajući ka Skadru, ali ipak nešto prijatno za oko. I nas dvojicu kako ljuštimo Bira Tiranu (već sam je snimio usput) na obali. Ulica se sužava, upadamo u neko trošno predgrađe, stajemo da pogledam kartu, među lokalnim klincima koji već stižu da mi opipaju cajger, bisage i vreću jedan natuca engleski, ali ipak ne uspevamo da se objasnimo s njim. Izgleda da se jezero na albanskom ne kaže lak, kao na većini drugih jezika. Autokarta Crne Gore me prosvetljava : grad Skadar uopšte nije na Skadarskom jezeru nego par kilometara dalje, a između je neka močvara! Buljio sam u tu kartu danima planirajući turu, ali mi ni u jednom trenutku nije palo na pamet da proverim takvu stvar. Kao kad bih proveravao koja reka teče ispod savskog mosta.
Teška srca odustanemo od jezera, ušća Drima i izšća Bojane i vratimo se u grad ne bi li pojeli nešto. Pokušali smo u par kafana koje ne služe klopu, ispred svake se brzo pojavi neko ko natuca engleski (nešto više ljudi parlo italiano) da nam pomogne. Pitaju nas odakle smo, mi kažemo bez ustručavanja, nisam primetio ni jedan mrk pogled. Ručamo ćevape, oni su turcizam pa ih je najlakše naručiti. I Bira Tiranu.
Popodne izjašemo iz Skadra prema severu, tromo se valjajući kroz dosadnu ravnicu bez pogleda na jezero. U mestu Ćezma e Kopljikut prihvatimo poziv na pivo tri mlađa gastarbajtera koji su dokonisali pred kafanom. Svi znaju engleski. Zadržimo se u dužem razgovoru sa momcima. Ionako mi se nije vozilo tog popodneva. I na opšte čuđenje auditorijuma kojem sam par nedelja unazad pričao gde planiram da idem, nisu nas ni pojeli ni opljačkali.


U sumrak stižemo na teme fjorda na severoistoku jezera, ponovo prelazimo granu i njuškamo lokaciju za kamp sa ne suviše one gadne bodljikave trave koje u ovom kraju ima kolko nećeš, a ume stvarno doobro da ogrebe.
Sutradan, prešavši lagani prevoj silazimo u široku ravnicu, vozimo u čuveni Tuzi (jä besno li ozidanog sela, beše berićetna prošla decenija!), pa desno. U severnij deo kamenite ravnice, takozvano Ćemovsko polje, ugrebana je dolina rečice Cijevne, čija bistra voda silazi sa prokletijskih visova. Dolina je u jednom delu sužena u čudesan kanjončić, širok oko metar ipo i dubok nekoliko metara, koji kao da je upao kroz prozor u stepu koja ga okružuje.


Kako do informacije

Ovde se već valja raspitati za dalje, jer na mojoj karti postoje bar 3 varijante puta, a one kraće izgledaju sumnjivije. Najkraći, preko sela Cijevne je prvo potvrđen, a posle nekoliko kilometara uz prelepu rečicu otpao jer nam sledeći čovek reče da put ne postoji i da je između Cijevne i Stjepova suviše velika strmina. Vratimo se.
Rešim da se raspitam o tom srednjem putu preko Selišta koji po karti deluje i duži i s manjim penjanjem od onog preko Cijevne, tako da ima šanse i da postoji. Startujem prvog čikicu kog sam video u avliji.
- Ima, ima put, samo idite pravo – pokaza niz džadu.
- Dobro, to do Selišta, a posle za Stjepovo ?
- Može, može.
- Pa je l jak uspon, kakav je put ?
- Nije, samo teraš pravo.
A ha. Hm.
Sednemo Vladimir i ja pred kafanu.
- Izvolite, šta ćete ? (Naručimo.)
- Izvinite, a je l ima put preko Selišta za Stjepovo?
- Nema. Selište vam je tamo (pokaže), a za Stjepovo idete prema Podgorici pa se popnete na Zatrijebač.
- Dobro, dobro, taj put znam, nego mi se čini da može i da se preseče preko Selišta.
- A, ne, ne, nema taj put.
I čudio se šta ga pitamo. Zvučao je dosta sigurnije od Čikice. Debeli Šiptar u crvenoj majci sa Gevarinim likom za susedenim stolom čuje pa se umeša :
- Išao sam tuda džipom. Težak je put – i strm i neravan. Možete proći, ali ne znam da li možete voziti tuda, ili morate gurati. Ali put postoji.
I bio je tu još jedan lik iz Selišta, ali po njegovoj priči, na tom putu, ako nas ne pojedu zmije sigurno bismo se prevrnuli od strmine i skotrljali nazad. Već klonulog duha, iscedim još koju iz Čea i ipak krenemo prema Podgorici, pa polako okolo, asfaltom, jer već se i kiša spremala.


Kvar

Usred monotonog uspona prema Orahovu odjedared čujem čšrrrk i Vladimir krenu u rikverc. Puče lanac, odnosno rastavi se jedna alka. Hm. U životu (a to je 20 i neka godina u sedlu) mi nije pukao lanac i taj kvar ne smatram (ili bar nisam smatrao do tog trenutka) za nešto o čemu treba ozbiljno razmišljati. Znači, naravno, nemamo drugi. Nabudžimo mi taj lanac nekako nadajući se da će kako tako držati i, izgubivši dobrih sat i po, produžimo uzbrdo već se ne nadajući da ćemo to veče stići do Korita.


Kuči I

Sa prvim mrakom smo u Orahovu. Nađemo bunar pod brestom (s desne strane na levoj krivini pred izlazom iz sela) i sednemo da večeramo. Munje koje gledamo su sve bliže i konkretnije, neka kap već pada i baš me ne veseli misao da mi neki pljusak potopi šator noćas. (Digresija : evo i sad pada; i Hendrix mi svira rainy day/dream away; o kako je dosadna ovog leta!) Provozam se kroz selo i nađem jednu napuštenu i urušenu zgradu, verovatno bivši Dom kulture, gde bi mogli da se uvučemo pod krov, a možda i odspavamo na betonu. Za svaki slučaj pitam ekipu strijih žena koje su dokonisale ispred jedne kuće je l bi nekom smetalo da 2 klošara upadnu u tu zgradu, a jedna od njih nam ponudi smeštaj u svojoj kući. I tako tu noć provedemo pod krovom Stanke i Vlade Vujošević, bračnog para iz Podgorice koji ovde u zavičaju provodi svoja penzionerska leta. Uveče se naravno skupila i ekipa rođaka i komšija pa smo uz lozu i domaći sir dugo razgovarali, uglavnom o njihovom kraju. Iako sam ja uporno vukao razgovor na domen fizičke geografije, nekako smo se dosta više zadržavali na nacionalnoj istoriji. I beše to samo uvod u priču o kučkom gostoprimstvu.


Puče žica i tako su oni morali da preduzmu te mjere

Čim smo krenuli iz Orahova, Vladimiru je ponovo pukao lanac. Opet smo ga zakrpili – ovog puta dosta brže i spretnije – a onda je Vladimir odustavši od planinarenja okrenuo u spust za Podgoricu i od tad ga više nisam ni čuo ni video.


Kamenje i oblaci

Nastavio sam uzbrdo solerski, a la Ken Parker. Posle sat i kusur dobrog uspona, izašao sam iz šume na prostranu ledinu posutu vikendicama s obe strane druma. Korita. Obnavljam zalihe hrane u lokalnoj bakalnici, usput čujem vremensku prognozu – danas i sutra kiša, kratko i jasno – udahnem duboko merkajući teške oblake poduprte brdima na severu, siđem sa asfalta pored napuštene karaule i konačno krenem u brauzovanje suštinske divljine zbog koje sam i krenuo u ovaj bajkhajk. Divljina je odmah pokazala zube : lomljeni drumski kamen i jak uspon su me često terali da siđem i guram. I guranje beše žestoko. Sandale na bisage, vibron đonove na tabane. Ali isplati se napor. Kad sam se popeo iznad pojasa šume, prošavši kroz jedan klanac zakoračio sam u carstvo kamena. Ne mogoh da se uzdržim pa sam odmah, sakrivši bajk u žbunje, zaždio pešaka uzbrdo prema vrhovima Žijeva. Za sat i kusur plesa po kamenju, preskakanja škrapa i obilaska vrtača i izlaz na 2000 i kusur mnv nisam nagrađen zasluženim pogledom, osim ako sam zaslužio pogled na oblake koji su u tom momentu baš forsirali Žijevo. Vraćam se po bajk i jašem dalje prema prevoju. Brzo ostavljam reliktno četinarsko žbunje ispod sebe i oko mene ostaju samo kamenje i oblaci. Pred samom Velikom ćafom (prevoj na oko 1850 mnv) prepoznajem sa leve strane kamenog grmalja Smojana, a iza su i njegovi rođaci Štitan i Surdup. Žalim što sam već ispucao bonus vreme rezervisano za žijevske stenčuge pa nemam kad da ih posetim. Ćafa izgleda teatralno – između Smojana i Koštice putniku se lagano otvara pogled na sledeći segment prostora – nizbrdicu koja se završava nekoliko stotina metara niže u rikavačkoj kotlini. Noge zasluženo odmaraju, a šake besno stežu kočnice. Poda mnom je jedan od najboljih rodeo terena koje sam ikad video. Spust nije brz - plafon 15 na sat, ali je uzbudljiv i, nažalost, naravno dosta kraći od uspona. Sad mi je strašno krivo što nisam detaljnije izgustirao predeo sa obe strane ćafe, ali eto, žurilo se. Što zbog mraka, što zbog kiše. A Velika ćafa (ćafa inače na albanskom znači prevoj) nikako nije mesto na kojem bih čekao nevreme, ili kampovao čak i po lepom vremenu – em nema čovek gde da se skloni, em realno nigde nema 3 kvadrata kolko tolko ravne livade za postaviti šator i leći, makar i na stenu.

Kroz sumrak ateriram na oazu Rikavac – dolinu sa mekom zemljom, potocima, travom i začuđenim govedima (kada se sretnemo na uskoj stazi stanu ukočeno, proučavajući čudnu rogatu zverku koja me nosi nizbrdo), ukrašenu glacijalnim jezerom u svom istočnom delu. Prolazim pored jedne kućice, a dečurlija i veliki crni pas istrčavaju radosno pred mene. Stanem. Iz dvorišta izlaze i muškarci. Pružam ruku bližem od simpatičnih bradonja.
- Jovanović.
- Jokanović – uzvraća mi Sedobradi.
Preslišavam se u sebi odlomak iz Cerovićevih Crnogorskih planina koji nosim sa sobom : …okukama ove prometne staze silazi se 350 m do prvih koliba katuna Rikavac (Jokanovići iz Maslina kod Podgorice). A ha, stari drugari!
Dozvoljavaju mi da se ulogorim u trenutno praznom dvorištu njihovog rođaka ispod jela kroz čije granje mi nemirni oblaci deluju za nijansu pitomije.


Vila

Ujutru konačno bacam konkretan pogled na Rikavac i brda koja ga okružuju. Među korpulentnim stenčugama na južnoj strani izdvaja se jedna čija vitka strmina pleni gracioznošću. Odmah sam je prepoznao. Vila. Moja sledeća destinacija, ovog puta pešaka.
Preko potoka, pa u šumu. Pojas šume ti ne gine kad krećeš sa 1350 metara visine. Malo je klaustrofobičan za moj ukus, ali ume da počasti šumskim jagodama. A iza (odnosno iznad) bude kamenjar, srce zaigra, pa još jedan, pa kad stigneš do katuna Studenica (tu je blizu i voda za piće), eto te pod samom Vilom. Strmina je jaka i treba dobro izabrati put jer ima tu i vertikalnih stena i sličnih neprohodnih zajebancija. Na jednoj uskoj polici iza koje nema dalje uhvati me i kiša i magla. Ali to prođe za par minuta, taman dok dođem do daha. Pa ajde malo nazad pa traži drugi put. Ko dobro nanišani može da prošeta uz livadu između kamenja sve do gore, do kote 2093. A gore se vetar igra raznobojnim oblacima navlačeći ih i svlačeći sa dubokih vidika. Na severu – Rikavačka činija s parčetom jezera, iza njega Maglič, još iza nazirem Komove. Na jugoistoku vodena zavesa nikako da mi se lepo skloni s Prokletija. Na zapadu se beli kamenje koje sam juče prejahao. Pored mene u travi među nepravilnim kamenovima jedan ćoškast. Granični, piše SFRJ. Crnogorci retko ažuriraju ove natpise. A i što bi, ne isplati se trčati svaki čas ovamo gore.


Kuči II

Popodne opet stižem na Rikavac i ne odbijam poziv crnobradog Raška Jokanovića da svratim. Kako sedoh za sto u dvorištu devojčica izleće iz kuće, nisam se ni okrenuo, a ispred mene hleb, sir, mladi luk, paprike, vino, pršuta… Počne kišica, mi u kuću, dok sam ušao i seo sve sa stola je već opet ispred mene. Razgovaram sa Raškom i ženom, a dečurlija sedi na sve strane po sobi. Kolko vas je to u kući - pitam. Nas deset, ja deseta – odgovara domaćica. Zadržim se duže nego što sam planirao.
Nisam pomenuo još jedan katun na koji sam svratio prethodno popodne kad je počela kiša. Tražio sam strehu, a dobio osim nje i pržena jaja, hleb, sir, šolju mleka i čašicu razgovora. Dakle, naletao sam isključivo na izuzetno ljubazne i gostoprimljive ljude. Svi su bili Kuči i svi su naglašavali da se smatraju Srbima i nisu krili oduševljenje kad im kažem odakle sam. Na kraju mi se dopala i ta nacionalna priča – Albancima nije smetalo što sam Srbin, a Srbima je imponovalo – i tako sam mnogo dobro prošao i među jednima i među drugima.



Predveče, već prilično teških nogu (3 dana vožnje + Vila + 3 dana šetnje po Bjelasici neposredno pre toga su u njima) guram bajk uz 15ak posto strme serpentine koje me kroz šumu iznose iz Rikavca na kameniti prevoj Širokar. Tu me čeka laka nizbrdica po kamenju i osetno hladnij vazduh. Jeste visina i jeste da Sunce zalazi, ali sam stekao utisak i da se iza ovog prevoja konačno više ne oseća dah Mediterana u vazduhu. Trudio sam se da odjašem što dalje nizbrdo kako bih prespavao na manjoj visini.
Noć je stvarno bila hladna, ali je ujutru granulo sunce koje me je ispratilo sve do železničke stanice u Kolašinu gde sam se nacrtao oko podne. To veče je u Beogradu bio pljusak po kojem sam s velikim zadovoljstvom vozio od štajge do gajbe srećan što me je poštedeo prethodnih dana.

Naši u svetu - ALAHU IZA LEĐA

Kada se priča o "našim ljudima u svetu" obično se pomisli na neku bogatu i civilizovanu zapadnoevropsku ili američku zemlju, gde zarad mnogobrojnih mogućnosti i materijalnih dobara, nostalgični Srbi kraći ili duži životni period peru sudove ili rade na nekim finijim poslovima, već zavisno od svog obrazovanja. Naš sugrađanin, dvadesetčetvorogodišnji student arhitekture Zoran Beloševac krenuo je sasvim drugačijim putem. Ovo leto proveo je u bivšoj sovjetskoj pokrajini, u Tadžikistanu. Za svoj rad, projekat glavne železničke stanice u glavnom gradu Dušanbeu, dobio je i platu - čitavih dvanaest dolara. Usput je upoznao jednu veoma zanimljivu zemlju gde se jedu jaka jela, na TV-u postoje dva ruska i jedan lokalni program, gde pojedina područja drže pojedinci koji imaju svoju privatnu vojsku a glavni državni projektni biro nema rapidograf, gde je državno uređenje mešavina (ovde) tradicionalnog staljinizma i ''savremenog'' sadamizma.

- Kako je došlo do toga da otputuješ baš u Tadžikistan?

Tadžikistan je zemlja centralne Azije. Graniči se sa Avganistanom, Pakistanom, Uzbekistanom, Kirgistanom i Kinom. Glavni grad je Dušanbe i ima oko 600.000 stanovnika. Površina zemlje je oko 140.000 kilometara kvadratnih, što je približno kao površina Srbije, Crne Gore i Makedonije. Smatram da je ovaj informativni uvod neophodan jer se o ovoj bivšoj sovjetskoj državi ne zna gotovo ništa. Cilj moje posete ovoj zemlji bio je rad i usavršavanje u struci - arhitektura. Možda će se neko i nasmejati, ali u nadležnoj studentskoj organizaciji su mi rekli: Tadžikistan...uzmi ili ostavi! Ja sam uzeo, i usredsredio se na pripreme za put, ali tek nakon prvih pogleda iz aviona na predele centralne Azije počeo sam da shvatam da ništa slično nisam video ranije i da slećem u zemlju meni totalno neprepoznatljivu, sa svih aspekata gledano.

- Kako si primljen od domaćina?

Tadžikistan je islamska zemlja. Muslimani izuzetno poštuju svoje goste i ugađaju im. Ne pitaju ništa, nego gosta odmah vode za sto, gde ga teraju da jede u ogromnim količinama. Ako gost slučajno nije gladan ili ne može da jede, to oni ne razumeju. Misle da nešto nije u redu i nude te nečim drugim sve dok gost ne popusti i ne preždere se. Posle svog prvog povraćanja, obratio sam se svom domaćinu i dobronamerno mu naglasio da ne želim da jedem toliko. Od tada sam se ograničavao na voće i čajeve (koji se mnogo piju tamo) i to je bila sva hrana koja je potrebna da se prijatno živi na 45 celzijusa. Moji domaćini su ispoštovali moju volju i više nisu navaljivali, ali mi nisu verovali. Oni jako obilno jedu i to masnu hranu, a pored čaja omiljeno piće im je votka koju tamane na isti način kao i Rusi. Glavno tradicionalno jelo je "plov" ili "oš" (pirinač, mrkva i komadi govedine), a popularni su još "mantu", "sambusa", "kabob" (ćevap), "saslik" (ražnjić)....

- Kad se pomene centralna Azija, pomisli se na ogromne vrućine.

Klima je kontinentalna, što znači suva i žarka. Celi svoj jednomesečni boravak nisam video ni kap kiše. Ali Tadžikistan je planinska zemlja. Izvori pitke pa i mineralne vode izbijaju na sve strane, bili topli ili hladni. Neverovatno mnogo vode, koja verovatno potiče od topljenja večno ledenih vrhova Pamira, čiji je najviši vrh ujedno i najviši vrh nekadašnjeg SSSR-a, visok preko -.500 metara. Ima i neverovatno mnogo sunčanih sati. A tek pustinja u planini... Tamo zriju najveće i najslađe dinje koje ste ikad mogli da vidite, celih deset meseci u godini. I ostalog voća ima preko cele godine. Glavne poljoprivredne kulture su pamuk i duvan. Tadžikistanci imaju svoj nacionalni duvan koji nazivaju nos... koji stavljaju pod jezik i posle pet minuta ga ispljunu. Taj duvan ima jako rezak ukus i ni mirisom ni izgledom, a ni ukusom ne nalikuje ni jednom duvanu za koji ja znam. Kod konzumenata početnika izaziva vrtoglavicu dok iskusnog konzumenta smiruje.

- Druga stvar karakteristična za centralnoazijske krajeve su učestali ratni sukobi. Koliko si se tamo osećao bezbednim?

Putovanje po zemlji je nemoguće bez pratnje prevodioca koji ujedno nosi i brojne papire koji omogućavaju neometano putovanje. Putevi su prepuni policijskih bandi čiji je jedini posao kontrola putnika i uzimanje para od istih, nizašta. Slike predsednika vise na svakom koraku. Niko ne sme da nosi na kolima crna stakla osim predsednika. Predsednik se sluša i tretira kao božanstvo. Tipična istočna despotija, bez obzira što predsednikova stranka nosi epitet - demokratska. To je puka reč. Pa ti ljudi nemaju u bližem ili daljem susedstvu demokratsku zemlju. Oni ne poznaju drugačije sisteme vlasti. Kad se tome pridoda militantna frakcija ekstremnih muslimana koja stalno vreba priliku da ratnim prevratom stvori pravu islamsku zemlju (pošto su na vlasti umereni), dobija se slika jedne vrlo nesigurne zemlje. Tu su još i mnogobrojni srpovi i čekići, Lenjini, radne akcije i druge vrlo žive zaostavštine komunizma odavno nestale u Rusiji, pa čak i u Jugoslaviji.

- Kakvu predstavu tamošnje stanovništvo ima o Srbiji?

Informacije o našoj zemlji primaju preko Rusa i postoje dva mišljenja o nama. Jednima se ne sviđa ono šta su čuli o Muslimanima i Srbima u Bosni, a oni proruski orijentisani cene politiku našeg predsednika. Podsećam da je u glavnom gradu Tadžikistana od 20 časova na snazi policijski čas, to jest, ne preporučuje se građanima da izlaze napolje i naravno sve radnje se zatvaraju. Rešetke su na prozorima i svaka kuća ima Kalašnjikov.

- Koji je najupečatljiviji deo tvog boravka u Tadžikistanu?

Sever i jug zemlje podeljen je visokim vencima planina, preko pet hiljada metara, gde sam proveo nezaboravne trenutke. Na svom putu na sever, taksijem, starom Ladom, morali smo preći planine. Para za tunele nemaju, pa se automobili penju na do 3.800 metara visoke prelaze, prohodne samo tri meseca godišnje. Visoko u planinama nalaze se letnji bivaci pastira. U tim gorama danju su opasni ljudi, a noću životinje. Pored standardnih evropskih zveri, u tim planinama obitavaju još i snežni leopardi, a visoko na Pamiru i malobrojni beli tigrovi. Mada moram reći da tigrove evropske knjige ne pominju, uprkos mnogobrojnim tvrdnjama i svedočanstvima pastira o bliskim susretima i slično... Tu su još i brojne vrste grabljivih ptica -od beloglavih supova preko grifona zapanjujuće veličine, pa sve do snažnih surih orlova koje u Kazahstanu koriste za lov na mnogu divljač, pa čak i na vukove...

- Konkretno, na kojim projektima si tamo radio?

Moj posao tamo se sastojao u projektovanju centralne železničke stanice u Dušanbeu. Taj zadatak sam obavio u saradnji sa studentom sa minhenskog univerziteta u roku od dve sedmice. Neke stvari su nas bunile, kao to da nisu od nas zahtevali, čak su govorili da je bespotrebno, da obiđemo lokaciju budućeg objekta. No, da ne zalazim u terminologiju, ponekad su delovali neozbiljno i nezainteresovano, pa i nestručno... Na kraju nas je naš šef ubeđivao kako ne treba da predviđamo ravan krov na objektu, jer njihovi majstori nisu u stanju da ga izvedu. Bilo je mnogo zaista čudnih postupaka i opaski od strane našeg šefa koji je glavni arhitekta u glavnom gradu. Poslednja zgrada koju su podigli nije bila ni bolnica ni škola, niti bilo kakva neophodna fabrika ili stambena jedinica. Oni su podigli jako skup veliki i monumentalan spomenik u centru. Šta li samo veličaju? Sledeći objekat, čiju izgradnju planiraju čim sakupe novac, jeste predsednikova nova palata.

Ivan Tobić

izvor: http://www.sedmica.co.yu/drustvo122.htm

Straževica

      Danas sam biciklom otišao na brdo Straževica, iznad Kneževca. U neposrednoj blizini nalazi se kamenolom Kijevo. To brdo se lepo vidi iz mog kraja, sa Petlovog brda; izgleda kao na dohvat ruke. Svojevremeno smo se Zoka i ja zanosili da se popenjemo tamo. Prešli smo par stotina metara i Zoka je odustala, pošto je uvidela da put do tamo nije tako naivan kao što izgleda. Kartu nisam ni pogledao, išao sam nasumice i skretao nekoliko puta dok nisam ubo pravu stazu.
      “Jel to hoćeš da stigneš do onog spomenika?”, odgovorila je baba na moje pitanje o stazi.
      “Dda, ovaj da”, rekoh, iako nisam ni znao da tamo postoji neki spomenik. Izdaleka se vide samo 2 omanje građevine, nešto kao započete kuće.
      “Samo pravo i pomalo desno”.
      “Dobro, hvala”. Nastavio sam u tom pravcu, ali je put ponovo krenuo da se račva. Neki deda je stajao sa strane.
      “Jel postoji put do gore, do brda?”
      “Ima, ima, samo nastavi stazom ovuda, i odmah tu, kod mog kamiona, na desno, staza vodi tamo.”
      “Hvala”, rekoh i stvarno je posle stotinka metara bio parkiran neki kamion, te ti ja skrenuh u preporučenom pravcu. Petnaest minuta do gore bilo bi mnogo. Odmah, čim se izađe na brdo, sa leve strane stoji nekakva ploča sa embosiranom pesmom, nepoznatog pesnika Slobodana Bovana, na ijekavskom narečju, iz koje sam saznao da se brdo zove Straževica. Pominje, čini mi se nekakve crne ptice, upoređuje ovo mesto sa Olimpom, miriše na neku herojsku defanzivu. Stihovi nisu jednake dužine, ali rima nije bila zaobiđena. Kakva bi to inače pesma bila?!? Posedeh malo tu gore; nisam imao vode za piće; krenuo sam navrat-nanos. Dobro je, rekoh, svako mesto gde prestaje buka automobila. Čuli su se travnati zvuci, cvrčci i ostala sitnurija, neki psi u daljini, tramvaj odmah ispod brda, hrpav zvuk nekog kamiona koji se kretao šljunkovitom stazom, udaranje nekog čekića. Petnaestak minuta bilo je dovoljno da mi okretnica u podnožju brda izazove asocijacije na pivo. Sjurio sam se do dole, zviždukajući, po svom starom običaju, foršpil iz nekog starog narodnjaka. Na okretnici (3, 37, 504) zatekao sam uobičajenu sliku – sitne kafane, bledi, poluprazni kiosci, najnoviji hitovi ultradesničarske produkcije.