Govoriću vam o jednoj poetskoj slici, koju viđam već nekoliko jutara. Dvadeset trojka i pedest trojka prolaze jednim delom pored Ade, odnosno put ide paralelno sa Savom. Dakle, ja se nalazim u autobusu, grabim mesto kao sav normalan svet. Vrtlog se otvara rano ujutru (cenim oko pet-šest sati) i usisava ljude u svoje grotlo. Samo mi pogled padne kroz prozor autobusa, kroz prljavi prozor autobusa, preko tog kupleraja, na jutarnje prelive koje stvara dnevno svetlo na vodi. Tu, na vodi, jedan čovek, sam, vesla u miru. Zavidim mu. Dva sveta, jedan pored drugog. Drum, koji juri, pokušava da prestigne samog sebe, da bude brži od novca i taj kajak, tako dalek, skoro kao slika nekog majstora, koja stoji izložena u sred Knez Mihajlove ili čak Sremske. Pokretna slika. Možda čak i scena iz Džarmuševog filma. Možda i san. Neostvareni san. Zaboravljeni san