Jutro

      Jutro. Jutro kao granje onog drveta, na koje mi pada prvi pogled, kad razmišljam o odlasku; kao onaj sneg koga više nema na tim granama i te grane kojih više nema u meni i mene koga još jedva da ima u tom jutru, koje i jeste i nije jutro. Jutro kao belo svetlo, koje ispod jorgana proviruje u sobu unoseći spolja monotoniju, sivilo dana, buku i sve to. Jutro kao odvajanje od sebe, kao nevoljnost da se izađe; da se izađe iz snova, iz onoga što se juče desilo i što se nije desilo. Jutro, kao takvo i jutro kao nešto drugo. Ali ne samo to. Slani ukus poraza iz prethodne večeri, utrnulost mišića, nesposobost za pokret i tupi izgled raštrkanih kuća pod svetlošću, koja i nije svetlost; kad zatvorim oči i dalje su tu, tako prokleto tu, ali ipak tu.
      Dakle, jedno jutro preda mnom, u sobi, podjednako kao i napolju. Beskrajan drvored jutara iza mene i ispred mene. Drvored koga moram da se držim jer inače postoji mogućnost da izgubim put, da zalutam. Svako jutro isto kao prethodno i kao sledeće, vaskrsava u meni neopisivi užas nemoći, telesne učaurenosti. Zašto baš ja baš u ovom jutru? Postoji li neko drugo jutro? Da li ću ikad osetiti neko drugačije jutro, jutro u kome će sve one kuće i sve one grane pod prozorom da dobiju novu nijansu, novi izgled? Da li ću ikad smognuti snage da istupim iz ovog drvoreda i da nađem neki drugi drvored, neki novi predeo, nepoznat? Odakle ta ksenofobija, odakle strah od nepoznatih prostranstava koja željno iščekuju na moju stopu da ih obkroči?