Ima puno toga da se uradi

Ima puno toga da se uradi
Gomila neopranog suđa
Prljav veš
Mrvice na stolu
Vezujem pertle
Navlačim jaknu
I krećem
Jer ima puno toga da se uradi
Sutradan, vidim kroz prozor
Neko unosi drva i pomislim
Zima će uskoro, treba pribaviti ogrev
Toliko toga još da se uradi
I zato sedim sa nogama na stolu
Eventualno stolici, kafa, mleko
Cigareta ponekad,
Jutro je i ima puno toga da se uradi
Na televiziji vidim
Neke strane daleke zemlje
ima puno toga da se vidi
Sa knjigom krećem u klozet
I kažem sebi
Još toga ima da se uradi
Jer cipele mi propuštaju
I jakna nije prigodna za ovo doba godine
Vidim i prolazim kroz Knez Mihajlovu
Kao pored turskog groblja
Ka Kalemegdanu
I siguran sam da imam dosta toga da uradim
Preko dana kao i uveče.

Skidanje celulita jebanjem

      Nudimo jedinstvenu indijsku metodu, staru hiljadama godina, prenošenu s kolena na koleno. U pitanju je skidanje celulita jebanjem. Naime, ljudi koji izvode ovaj postupak, koji se uči desetinama godina (bezmalo od detinjstva), tvrde da je u pitanju naročita tehnika stalne promene načina ubadanja pacijenta, a te promene pacijent uočava gotovo od početka, pa sve do samog kraja seanse, koja traje tačno 2 sata. Nakon početnih uboda, majstor kreće da menja tehnike, po već ustaljenoj šemi, i menja ih neverovatnom brzinom. Pacijenti kažu da se u početku nalaze u stanju blagog šoka, zatim se osećaju kao da ih trese struja, da bi posle izvesnog vremena, čije trajanje niko još nije uspeo da definiše, jer se čak i poimanje vremena gubi, nalaze u stanju koje nalikuje opisima kliničke smrti. I tada, u momentu spajanja Erosa i Tanatosa, kada se osoba oseća kao da će skoro umreti od jačine doživljenog orgazma, telo doživljava drastične promene, koje bezmalo dovode do podmlađivanja i celokupnog psihofizičkog poboljšanja, a vrlo su primetne i promene na bolje u fizičkom izgledu osobe. Celulit nestaje nakon samo 2-3 seanse kao rukom. Seanse se ne smeju izvoditi u razmaku manjem od mesec dana, a majstori ne preporučuju više od 5 seansi u toku života. Primećeni su i razni propratni efekti, koje ne bismo da spominjemo, jer svako ko ovo nije probao, s razlogom može da se uplaši, no od onih koji urade makar jednu seansu, niko se nije žalio da su mu isti smetali.

     Da se odmah razumemo: otvoreni kišobran uopšte nije bezopasna stvar. Nimalo naivna. Napada brzinom zmije otrovnice, obara poput metka. Kiša je bila krajnje podmukla i ja sam sa rukama u džepovima fotografisao mokre zgrade, mokre ulice, upirao pogled okolo, dalje od ljudi čudno uvučenih u svoje kapute, kao da nešto kriju. Voleo sam da mi sitne kapi rose lice, voleo sam tu čudnu sućut dok se ritualno prelazila ulica, kao da dana uopšte nije ni bilo. Automobili su vzali pored nas, nanoseći talase na obalu. A to što si ti zvrndavo cupkala na trotoaru preko puta Doma Omladine, mokre noge, plitke cipele, krajnje jednostavne, a opet tako crne; trebala bi da se makneš malo unazad klepiće te neka budala, budalo nijedna, mislio sam; a to što si nestrpljivo skakutala da bi crveno brže pretvorila u zeleno, kao da će koncert Blok auta počneti ravno u 10, tačno na vreme. Kao da će početi tvojom omiljenom pesmom, njih koje ja nisam odmah mogao, nisam odmah, mogao nisam. Zeleno svetlo me je opaučilo kišobranom posred lica, u pizdu materinu, okrenuh se ka njoj ne uspevajući da odglumim ljutinu, kezio sam se kao kiklop, moj izraz je bio nešto između bolnog grča i pokušaja da se nasmejem, nije mi se to svidelo, no šta sam mogao, koncert je trebao da počne, kud krenuh, trebalo je ostati kod kuće, u stanu su kišobrani mnogo pitomiji, domaći, mirni i tihi kišobrani, nasuprot onih koji bleje po gradu i napadaju poštene građane.

      Na televiziji sam u subotu čuo komentar Ace Lukasa u emisiji "Sav taj folk", parafraziram: "Potpuno je normalno da mi, kao deo estrade poznajemo te ljude (misli se na kriminalce), ali nismo mi krivi za to. Krivo je društvo."

Skulptura na vešalima

Stevo OSTOJIĆ 08.05.2004, 19:17:47
Od stalnog dopisnika

      U ZEMLJI duge tradicije u pogledu prezentovanja avangardnih inovacija, koja ugošćuje Bijenale u Veneciji i druge likovne manifestacije savremenih tendencija, činilo se da malo koja izložba više može da šokira javnost svojim eksponatima. Mauricio Katelan, u svetu čuveni italijanski umetnik, čija su dela dostigla visoku cenu i na tržištu, pokazao je sada da novim likovnom idejama i eksperimentima nema ni granica ni kraja.
      Posluživši se starim, vekovnim hrastom na trgu 24. maj u Milanu kao vešalima, Katelan je o njegove grane obesio trojicu dečaka minuciozno izrađenih od plastike, sa otvorenim očima, da izgledaju kao živi i to svoje "umetničko delo" nazvao antiratnom instalacijom. Nakon što su mu prvi gledaoci, Katelanovi mnogobrojni studenti sa poznate Umetničke akademije oduševljenim aplauzima iskazali svoje divljenje, iznenađeni, štaviše šokirani prolaznici na ovom veoma prometnom mestu, Porta Tičineze, urlali su od besa i gneva.
      Dva dana trajale su žestoke debate, koje su podelile političare. Autor instalacije branio se od mnogobrojnih javnih napada u medijima i na forumima, izjavljujući da njegovo ostvarenje predstavlja "ozbiljno upozorenje protiv nasilja koje će naši sinovi znati da ocene".
      - Ovaj moj rad izaziva raspravu, a to je i jedna od uloga umetnosti, ako se ova antiratna instalacija nekome ne dopada - neka je ne gleda! - bio je izričit kreator izložbe skandala.
      Iza Katelana i njegovog dela stao je i gradonačelnik Milana Albertini, kome nisu smetale oštro suprotstavljene pozicije između prihvatanja i drastičnog odbijanja jedne "umetničke provokacije". Ali, ni to nije pomoglo. Najogorčeniji protivnik ove šokantne skulpture, izvesni Franko de Bernardo (42), odlučio je da demolira Katelanovo "delo protiv nasilja": pomoću lestivca popeo se na hrast i uspeo da otrgne dva lutka, a kada je pokušao da se dokopa i trećeg, okliznuo se i pao sa visine od sedam metara, pa sada leži povređen u bolnici. Trećeg "dečaka" oslobodili su od vešala vatrogasci u Milanu.
      Tim nasilnim činom ove antiratne izložbe nije završena javna prezentacija instalacije Mauricija Katelana, kojeg u Italiji zovu "naslenikom Endija Vorhola". Očekuje se da će ovih dana biti otvorena na drugom mestu. Možda će biti, ovoga puta, uslišen glas sa strane koji ukazuje na neophodnost da ovakve provokatine instalacije, ipak, budu prikazane u zatvorenim prostorima (muzejima na primer), a ne na saobraćajno visokofrekventnim javnim mestima.
http://www.novosti.co.yu/vest.php?vest=27938&rubrika=Kultura