Naši u svetu - ALAHU IZA LEĐA

Kada se priča o "našim ljudima u svetu" obično se pomisli na neku bogatu i civilizovanu zapadnoevropsku ili američku zemlju, gde zarad mnogobrojnih mogućnosti i materijalnih dobara, nostalgični Srbi kraći ili duži životni period peru sudove ili rade na nekim finijim poslovima, već zavisno od svog obrazovanja. Naš sugrađanin, dvadesetčetvorogodišnji student arhitekture Zoran Beloševac krenuo je sasvim drugačijim putem. Ovo leto proveo je u bivšoj sovjetskoj pokrajini, u Tadžikistanu. Za svoj rad, projekat glavne železničke stanice u glavnom gradu Dušanbeu, dobio je i platu - čitavih dvanaest dolara. Usput je upoznao jednu veoma zanimljivu zemlju gde se jedu jaka jela, na TV-u postoje dva ruska i jedan lokalni program, gde pojedina područja drže pojedinci koji imaju svoju privatnu vojsku a glavni državni projektni biro nema rapidograf, gde je državno uređenje mešavina (ovde) tradicionalnog staljinizma i ''savremenog'' sadamizma.

- Kako je došlo do toga da otputuješ baš u Tadžikistan?

Tadžikistan je zemlja centralne Azije. Graniči se sa Avganistanom, Pakistanom, Uzbekistanom, Kirgistanom i Kinom. Glavni grad je Dušanbe i ima oko 600.000 stanovnika. Površina zemlje je oko 140.000 kilometara kvadratnih, što je približno kao površina Srbije, Crne Gore i Makedonije. Smatram da je ovaj informativni uvod neophodan jer se o ovoj bivšoj sovjetskoj državi ne zna gotovo ništa. Cilj moje posete ovoj zemlji bio je rad i usavršavanje u struci - arhitektura. Možda će se neko i nasmejati, ali u nadležnoj studentskoj organizaciji su mi rekli: Tadžikistan...uzmi ili ostavi! Ja sam uzeo, i usredsredio se na pripreme za put, ali tek nakon prvih pogleda iz aviona na predele centralne Azije počeo sam da shvatam da ništa slično nisam video ranije i da slećem u zemlju meni totalno neprepoznatljivu, sa svih aspekata gledano.

- Kako si primljen od domaćina?

Tadžikistan je islamska zemlja. Muslimani izuzetno poštuju svoje goste i ugađaju im. Ne pitaju ništa, nego gosta odmah vode za sto, gde ga teraju da jede u ogromnim količinama. Ako gost slučajno nije gladan ili ne može da jede, to oni ne razumeju. Misle da nešto nije u redu i nude te nečim drugim sve dok gost ne popusti i ne preždere se. Posle svog prvog povraćanja, obratio sam se svom domaćinu i dobronamerno mu naglasio da ne želim da jedem toliko. Od tada sam se ograničavao na voće i čajeve (koji se mnogo piju tamo) i to je bila sva hrana koja je potrebna da se prijatno živi na 45 celzijusa. Moji domaćini su ispoštovali moju volju i više nisu navaljivali, ali mi nisu verovali. Oni jako obilno jedu i to masnu hranu, a pored čaja omiljeno piće im je votka koju tamane na isti način kao i Rusi. Glavno tradicionalno jelo je "plov" ili "oš" (pirinač, mrkva i komadi govedine), a popularni su još "mantu", "sambusa", "kabob" (ćevap), "saslik" (ražnjić)....

- Kad se pomene centralna Azija, pomisli se na ogromne vrućine.

Klima je kontinentalna, što znači suva i žarka. Celi svoj jednomesečni boravak nisam video ni kap kiše. Ali Tadžikistan je planinska zemlja. Izvori pitke pa i mineralne vode izbijaju na sve strane, bili topli ili hladni. Neverovatno mnogo vode, koja verovatno potiče od topljenja večno ledenih vrhova Pamira, čiji je najviši vrh ujedno i najviši vrh nekadašnjeg SSSR-a, visok preko -.500 metara. Ima i neverovatno mnogo sunčanih sati. A tek pustinja u planini... Tamo zriju najveće i najslađe dinje koje ste ikad mogli da vidite, celih deset meseci u godini. I ostalog voća ima preko cele godine. Glavne poljoprivredne kulture su pamuk i duvan. Tadžikistanci imaju svoj nacionalni duvan koji nazivaju nos... koji stavljaju pod jezik i posle pet minuta ga ispljunu. Taj duvan ima jako rezak ukus i ni mirisom ni izgledom, a ni ukusom ne nalikuje ni jednom duvanu za koji ja znam. Kod konzumenata početnika izaziva vrtoglavicu dok iskusnog konzumenta smiruje.

- Druga stvar karakteristična za centralnoazijske krajeve su učestali ratni sukobi. Koliko si se tamo osećao bezbednim?

Putovanje po zemlji je nemoguće bez pratnje prevodioca koji ujedno nosi i brojne papire koji omogućavaju neometano putovanje. Putevi su prepuni policijskih bandi čiji je jedini posao kontrola putnika i uzimanje para od istih, nizašta. Slike predsednika vise na svakom koraku. Niko ne sme da nosi na kolima crna stakla osim predsednika. Predsednik se sluša i tretira kao božanstvo. Tipična istočna despotija, bez obzira što predsednikova stranka nosi epitet - demokratska. To je puka reč. Pa ti ljudi nemaju u bližem ili daljem susedstvu demokratsku zemlju. Oni ne poznaju drugačije sisteme vlasti. Kad se tome pridoda militantna frakcija ekstremnih muslimana koja stalno vreba priliku da ratnim prevratom stvori pravu islamsku zemlju (pošto su na vlasti umereni), dobija se slika jedne vrlo nesigurne zemlje. Tu su još i mnogobrojni srpovi i čekići, Lenjini, radne akcije i druge vrlo žive zaostavštine komunizma odavno nestale u Rusiji, pa čak i u Jugoslaviji.

- Kakvu predstavu tamošnje stanovništvo ima o Srbiji?

Informacije o našoj zemlji primaju preko Rusa i postoje dva mišljenja o nama. Jednima se ne sviđa ono šta su čuli o Muslimanima i Srbima u Bosni, a oni proruski orijentisani cene politiku našeg predsednika. Podsećam da je u glavnom gradu Tadžikistana od 20 časova na snazi policijski čas, to jest, ne preporučuje se građanima da izlaze napolje i naravno sve radnje se zatvaraju. Rešetke su na prozorima i svaka kuća ima Kalašnjikov.

- Koji je najupečatljiviji deo tvog boravka u Tadžikistanu?

Sever i jug zemlje podeljen je visokim vencima planina, preko pet hiljada metara, gde sam proveo nezaboravne trenutke. Na svom putu na sever, taksijem, starom Ladom, morali smo preći planine. Para za tunele nemaju, pa se automobili penju na do 3.800 metara visoke prelaze, prohodne samo tri meseca godišnje. Visoko u planinama nalaze se letnji bivaci pastira. U tim gorama danju su opasni ljudi, a noću životinje. Pored standardnih evropskih zveri, u tim planinama obitavaju još i snežni leopardi, a visoko na Pamiru i malobrojni beli tigrovi. Mada moram reći da tigrove evropske knjige ne pominju, uprkos mnogobrojnim tvrdnjama i svedočanstvima pastira o bliskim susretima i slično... Tu su još i brojne vrste grabljivih ptica -od beloglavih supova preko grifona zapanjujuće veličine, pa sve do snažnih surih orlova koje u Kazahstanu koriste za lov na mnogu divljač, pa čak i na vukove...

- Konkretno, na kojim projektima si tamo radio?

Moj posao tamo se sastojao u projektovanju centralne železničke stanice u Dušanbeu. Taj zadatak sam obavio u saradnji sa studentom sa minhenskog univerziteta u roku od dve sedmice. Neke stvari su nas bunile, kao to da nisu od nas zahtevali, čak su govorili da je bespotrebno, da obiđemo lokaciju budućeg objekta. No, da ne zalazim u terminologiju, ponekad su delovali neozbiljno i nezainteresovano, pa i nestručno... Na kraju nas je naš šef ubeđivao kako ne treba da predviđamo ravan krov na objektu, jer njihovi majstori nisu u stanju da ga izvedu. Bilo je mnogo zaista čudnih postupaka i opaski od strane našeg šefa koji je glavni arhitekta u glavnom gradu. Poslednja zgrada koju su podigli nije bila ni bolnica ni škola, niti bilo kakva neophodna fabrika ili stambena jedinica. Oni su podigli jako skup veliki i monumentalan spomenik u centru. Šta li samo veličaju? Sledeći objekat, čiju izgradnju planiraju čim sakupe novac, jeste predsednikova nova palata.

Ivan Tobić

izvor: http://www.sedmica.co.yu/drustvo122.htm