Odmor u Donjem Stolivu

           Nema brijanja. Verovatno neće biti ni kupanja. Tek poneko zapiranje. Imam pravo na samo jednu promenu donjih gaća, što možemo podvesti i pod resursno ograničenje. Pod isto se mogu podvesti i jedna sveska i dve i po knjige: "Cigarete su uzvišene", "Antologija ekspresionističke pripovetke" i pola "Uliksa". Kafa 30 dinara, dvajzdojedanes, peron šest, siguran minus, suv minus. Muzika prava stanična, volume isto staničan, slab bas, suv bas, minus bas.
           Kola 41, 6 kreveta, u kupeu, ja skroz dole, preko puta neki dečko, prvi sprat - neki par, drugi sprat dve devojke. Pola sata od polaska tiho, mračno, toplo i ušuškano. Druženje ništa, pušenje takođe. U pola noći upada tzv. Predstavnik, te kod jedne od devojaka ti on pronalazi "nešto malo" garderobe, no ipak više nego je to prosečnom čoveku potrebno. Komentar je "Gospođice, to su priče za malu decu", a zatim navodi i neke članove, na koje ista prevrće očima.
           Petnajzdoosam Podgorica, petnajzdodevet Bar. Ljudi i saobraćaja kao u nedeljnim jutarnjim beogradskim časovima, oldou ic ponedeljak. Pošto do Tivta? Četiri evra. Nizputim se drumom u pravcu, ne bih li nešto ustopao, no dižem ruke posle pola sata, mini bus me privoljava za tri i po. Postariji gospodin, kamenog pogleda, sedi na prednjem levom sedištu. Oko nas neki hladni ljudi, šušte papiri, odozada smrdi, jao gospode! Jedanaest Tivat, ustremljujem se pravo ka moru i sada ja već sjedim na obali, dok talasi bezuspešno pokušavaju da me zapljusnu. Nešto pirka, na oblai nikog, visoko gore snega, niđe galebova, a povazda oblaka. Čekam petnajzdodvanes do Stoliva, gorepomenutog Donjeg. Planiram da iskonfisciram jogurt, udruživši ga sa ostacima projane od sinoć, što je bejah ponio otkuće. Obalom samo jedan unezvereni mladić sa staramajkom i kišobranom, gleda me kao da sam Posejdon, olovka umesto trozupca. S' jedne strane ulice ulični prodavci cigareta, s' druge policajci, paze da ih neko ne pokrade. Isturena odelenja, valjda, Milove virtuelne komapnije.
           Reči umesto fotoaparta.
           Jogurt umesto piva.
           Od jutrošnjeg buđenja osećam se blago omamljeno, jal klima, jal galebovi. Glava mi nekako čudno, nakrivo stoji. Stoliv 75 cenata, za par minuta.
           Dvanaest Stoliv, apartmani u Kafkijanskom stilu, samo jedno kuče izlete na poluvolej, boga ti tvoga maloga, šta se dereš koj' moj! Delovi rečenica uhvaćeni u mini busu: "...onaj što pravi kuću", "...ona baba", "...da me ne uvati milicija".
           U apartmanu hladnije nego napolju. Sunce se trudi, ali danas, izgleda ništa. I dalje su sve kombinacije u igri, ako ne danas ili makar delimično, eventualno samo ono, ali bez detaljisanja, pa ima vremena, tek sam stigao. Dvesta metara od terase, vazdušnom linijom, jedan čovek se pojavio na vidiku, izašao iz kuće sa mobilnim i nakon par reči nestao. Koliko smem da primetim, od zvukova su tu neki štiglic lajk, kapi u oluk, a siva mačka na proplanku pored terase ne proizvodi nikakve zvukove. Po svemu sudeći, svako kuče ovde poznaje svakog meštanina; lajanjem ovi upozoravaju da je prisutan stranac. Pogled na zaliv, kuće i planine je čist, boje su guste, pastelne, sve je realnije nego leti. "Pazi ovo!", već čujem sebe, al' nije to poenta, "sediš na kamenoj marini, nakon što si skinuo jaknu, gledaš Perast; projana i jogurt, jedan auto na svakih 5 minuta." Konačno, jedan galeb, zatim gomila, kruže, gomilaju se, orgijaju. Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe i dalje su tu, nemi suparnici. Nabrajati vegetaciju ne bih umeo. Konačno, svoje misli imam kao na dlanu. Ceo svet je moj!
           Ustajem, vadim suve školjke iz dupeta i krećem put Kotora, pa dokle. Na sledećoj okuci gubim pogled na apartmane i pada prva cigareta (lažem, druga, ali iz poetskih razloga, zovimo je prva) u Crnoj Gori, ne džukački u vozu, nego na bedemu, gušt trip. Opušak, naravno, ne završava ni u moru, ni na marini, već kako dolikuje, u pripremljenoj kesi, da se druži sa ambalažom od jogurta i alu folijom prošaranom mrvicama projane. Svaki momenat je moj, surovo moj.

           Deo koji sledi zapisan je pod svetlošću sveće. Dakle, ubrzo nakon prispeća zaputih se ka Kotoru. Javljam se domarki, izvesna gospođa Marić. Na pošti sam i javljam se majci i Zorici. Pre Prčnja, nailazim na struju sve hladnijeg vazduha. Nakon uvodnih kapljica, kratka simfonija završava se u velikom stilu - gradom, veličine zrna graška. Pod nadstrešnicom sam do kraja petominutnog koncerta. Iza Prčnja kreće kiša, pojačava se, slabi, tinja, tu je i vetar. U Kotor ulazim bez kiše. S' moje leve strane, na vodi, nekoliko kajakaša. Kratka šetnja po starom gradu, prosto bauljam; razdaljina nimalo naivna, u pitanju je desetak kilometara. Konoba se zove "Bastion", a lignje su pržene. Plus kuvani krompir, plus blitva. Po mom uverenju, bastion znači tvrđava - to je valjda neki "bokeljški". Čašu vina i načetu trinaestu glavu Uliksa mučki prekida nestanak struje. Unutra je udobno, onirično, ali se meni ipak ne zvrnda u prazno. Sem toga, ovde je zabranjeno pušenje, stoga sporednim izlazom iz starog grada, a pod tendom neke zatvorene radnje dešava se druga cigareta, kao logičan nastavak upravo izvedenog mi obroka. Pokušavam da se poprisetim mesta gde staju autobusi, obzirom da bejah ovde pre nekoliko; to je plato ispred glavnog ulaza u stari grad. Bezuspešnih i posve mokrih sat i po vremena dreždenja odvode me na glavnu autobusku stanicu. Struje i dalje nema, sedam časova je, a Bik Koji Sedi predskazuje polazak autobusa za Tivat preko Prčnja u osam i pet. Sve se dešava u znaku sveća i automobilskih svetala. Sem par časnih izuzetaka, cela Boka je u mraku. Reklama na hotelu "Fjord", sem tačnog vremena, tačnog datuma i još koječega, pokazuje 10°C, u šta nemam razloga da sumnjam. Provala i rominjanje prelivaju se jedno u drugo. Sem turske kafe, u kafani autobuske stanice, zadobijam i besplatno piće, tačnije domaća loza, komada jedan, za zagrevanje utrobe i duše. Piće platio jedan od onih "što ne izbivaju"; isti, naime, trtlja o ex Jugi; ona čaša vina u ruci omogućava mu da u istoj rečenici (ako bi se ta verbalna forma kod njega mogla tako nazvati) spoji Pulu, Beograd i Banja Luku. Kafanom, pod svetlošću sveće, defiluju njegovi prijatalji, rođaci sa svih strana, poznate ličnosti, hvataju se plešu, uskovitlavaju se...
           U osamipetnaest povratak. Apartmani su jezivi - kiša, mrkli mrak, a ja sam smešten u apartmanu na vrhu. Inače, taj kompleks, u kom sam odseo, se od puta uzdiže na brdo - postoji nekih pešes nivoa zgrada sa odgovarajućim platformama - zaravnima. Potpun pogled sa terase na more zaklanja mi prethodni nivo zgrada. Ipak, vidi se more, vidi se Perast.
           Noć ponedeljak na utorak pripala je nebu i zemlji. Grčki bogovi su imali sednicu tamo gore i sve govori da se nije dobro završilo. Sednica se nastavlja do danas, sa prekidima. Jovina vreća za spavanje opravdala je svoj renome, udružena sa još 2 ćebeta. U sobi huu.
           Spavao sam bezmalo jedanaest sati - pešačenje i kišnjenje učinili su svoje. Nakon kratkog prepodnevnog grada, sledi prepodneveni pljusak. Kiša se smiruje i ja odlazim do prodavnice. Prvu nalazim nekih par stotina metara nizmorski. Velike nemani iskaču iz mora i zarivaju svoje zube u kamene bedeme. Njihova pljuvačka pada po drumu i po meni. Iiiha! Posejdon napada grad. Svi su se, pretrnuli od straha, pozabijali u mišje rupe. Narednih sat i po uživam i čarima Teslinog postignuća. Čarape nisu nikako mogle da se osuše u hladnoj sobi, ali su pored mini šporeta planule za tili čas. Tu je doručak, tu je i kafa, ol baj majself. Urlik bojlera najavljuje vodu, ali i ponovni nestanak struje. A dolazak vode se prepoznaje tako što, kad se odvrne česma, nešto curka iz nje.
           S' terase more se pjeni, belasaju se jezičci po vodi, podloga je tamno zeleno-plava. Oblaci vidno hitaju ka zapadu i tamo se gomilaju. Bura huji, mora odgovara. Tik uz terasu brdo, priroda, penju se u nedogled. Neugledno rastinje. Struja ponovo. Podgrevam se na šporetu.
           Mala šetnja. U Rumskom odmaralištu priupitavam za kakvo mesto za popiti nešto. Konoba "Verige" nalazi se na izlazu iz Stoliva ka Tivtu. Prigodan naziv. Jedva primetna reklama nalazi se preko puta ulaza, koji se zelenom patosnicom i karakterističnim staklovratima ničim ne ukazuje da se radi o kafani. A unutra ... Drveni stolovi i klupe, dve prostorije jednake veličine, po zidovima ribarske mreže. Blagi, ali gostoljubiv zadah ribe. Obične sijalice bez ikakve estetike, dve kvarcne grejalice, akvarijum bez riba, flaše po stolovima, zapušteno, ali opušteno. Vičem gazdu, no njega ni od korova. Na prozoršanku pleteni ćupovi, garant domaće vino. U dnu, ispod stepeništa, prekrivena keceljama i starim novinama leži stara gitara, klasična. Plastične žice, sve su na broju. Ohoho! No, ne usuđujem se da je dodirnem, kao ni bilo šta drugo. Zauzimam strateški položaj, leđa ka zidu. Na stolu se nalazi masivan ključ, sumnjam da je od manastira. Gazde i dalje.
           Pojavljuje se nakon pet do deset minuta. Vrlo ljubazan, skroman čovek, vidi se odmah. Domaće crno. Jednu čašu. Idu festivalske marinade, ženski glas, tri akorda prosek. Kako to već biva, razgovor se otpočinje paušalnom studijom vremenskih prilika. Gazda kaže da ne pamti ovako loše vreme. Pogoršalo se od 20.januara. U Trebinju je, veli, izbio kvar i zbog toga se struja drži kao na koncu. Za strujom, naravno, ubrzo nestaje i voda. Ne mogu da se požalim, njegovo prisustvo i druželjubivost nisu napadni. Naprotiv. To je zbog toga što je čovek iskren, jednostavan. Ispostavlja se da je bio direktor Pekarske industrije u Kotoru, završio Višu Primorsku u Dubrovniku, a zatim i Ekonomski fakultet, gde ono beše. Razgovor se vrlo logično razvija, čovek je pametan, ono što se kaže narodski pametan. Dig'o ruke od sveopšteg kupleraja i otpočeo sopstveni biznis - konoba i izdavanje soba, naravno leti. Žena teško bolesna. Ćerka na studijama književnosti u Nikšiću. No on je vrlo pribran u celoj situaciji, stoik, pravi Bokelj, vidi se da je puno toga proša. Priča o korupciji, o zelenašenju, jadnom stanju privrede u Crnoj Gori, retrospektiva već poznatih činjenica, al' neke stvari se uvek iznova prepričavaju, jer što se kaže "jebiga". Čuje se neka lomljava napolju, gazda izleće. Vetar odneo crep sa krova. Ciklon, kaže. Kratko traje, ali veliku štetu napravi. Izvirujem i ja. More u izmaglici kiše. Depresivno je ovde zimi, potvrđuje on moja zapažanja. Zanosio sam se ranijih godina da preplivam na drugu stranu, u Perast, no su me odvratili, ponajviše zbog struja. Nema, kaže, nije to takostrašno, hiljadu dvesta metara, deca preplivavaju za četresipet minuta. Morski pas može da se pojavi, ali to je retkost - zabeležena su tri slučaja na Jadranu u zadnjih 50 godina - u Budvi, u Splitu i u Istri. Riblja čorba zgotovljena je za 20 minuta. Nisam ljubitelj ribe, al' ovo je leglo neverovatno. Prepričava mi kako se pravi, skuva se prvo voda, peršun, luk, paradajz (bolje svež), svi začini, malo sirćeta (da riba ostane cela). Kad se to ugreje, pristavi se riba i to se lagano, na tihoj vatri. Nakon toga kafa i ja sam potpun. Dolaze neki ljudi, ja se udubljujem u čitanje, povremeno zapišavajući notes.
           U trinaestoj glavi Džojsovog Uliksa iščitavao sam Kortasara i u bebici Bordman video Rokamadura. Prisutna je razigrana poetska digresija, tako prepoznatljiva za mlađeg pisca.
           Nakon prijatnog popodneva vraćam se u gornji apartman. Po inerciji sam se u njega smestio, jer sam već dva puta tu odsedao. Da vidimo kakav je donji. Bogami, u donjem nema huu. Prelazak iz Meke u Medinu. "Thunder and Lightning", suptilna pesma, čini mi se Level 42, dođe mu kao ironija na ono što se dešava u utorkovom napolju uveče. Oluci su totalno nepripremljeni za svu tu silesiju; kiša ih ne konstatuje. Struja 'oće piški neće piški. Ne spava mi se, devet sati uveče. Osećam se kao Robinzon, već sada pod svetlošću sveće, kao i sinoć; tako će se verovatno završiti dan. Leva ruka osetno hladnija od desne, koja se zagrejala pisanjem. Sklapam ruke da bi ugrejao levlju. Sedim za stolom. Levo sveća. Desno, malo iza mene, senka. Produžena. Kao espreso. Struja ponovo. Struja totalno menja čoveku trip. Ništa mi ne može pokvariti raspoloženje. Malo zavisim od fizičkih uslova, više od mogućnosti da raspletem misli. Kao pletenice. Da opletem svoje. Mobilni časovnik kaže da ja u dvajsjedanideset radim vežbe za razgibavanje, pretežno leđa. Posle dva dana kažem, dobro je što nisam nikoga poveo. Surovo je, ovo retko ko može da izdrži, a da se ne požali. Ne bih imao ni kome. Sveska mi dođe kao drugo ja. Pričam sebi, onako kako bih pričao nekom drugom. Čista blumovština! Imam česte asocijacije na služenje vojnog roka; to je bilo vreme mog duhovnog pročišćenja, hodočašće. Ne verujem da je još neko išta slično doživeo. Jer dok se ona kurva spremala za put preko vode, ja sam u brdima povrh Valjeva sve jače osećao samog sebe. Dok sam izvodio mehaničke radnje, puzanje, pokrete sa oružjem i ostale gadarije, iznutra se dešavalo nešto jako, dešavao sam se ja, neverovatan ja, nezavisno od svega što me okružuje, nikakav bol, nikakvo blato, nikakav fizički napor; sve je postalo smešno, parodija, pompa, cirkus. Sve te igre, sve je to, smućkano u mojoj glavi, izgledalo kao kakav bordel. Piši kao što misliš. Misli kako ti drugi kažu.
           Sreda, sedamidvajs, nešto me budi kroz šalone. Doručak na terasi, drugo poglavlje. Gazda "Veriga" mi je napomenuo da ide rano, pre sedam, u Kotor, pa u Tivat, pa ako hoću ... To sam propustio, ali svejedno stižem u Tivat pre deset. Sunce se koleba, piri nešto hladnjikavo. Jedni u zimskim jaknama, drugi u duksericama, sedi se i u baštama kafića, ljudi odlučite se koje je godišnje doba. Na keju problejavam, neobavezno zevnem, oči mutne, poluzatvorene.
           ... Jer vreme ovde nije ono tamo. Razgledavam Tivat, prošao sam kroz neki park; tu je odmah luka. Dolazim do letnje pozornice i tu malo ovo ono. Put me vode naviše i ja sav ushićen, shvatm da se isti penje iznad grada, na brdo. Krivuda, to su već kakva seoska domaćinstva, raznih sorata, kuće niske, visoke, novije, stare, nedovršene ... Dobar pogled odavde, malko sam se priznojio, pecka me guza, bejah i ja Titov pionir. Piši kao što misliš. Prepoznajem dole crkvu, pored koje sam prošao. Oko mene ovce, one ble, ja ble, tu su i guske, kokoške, mačke, padine, neki džukci. Dobar dan, nazva neki čovek pomoz' bog. 'Dan, odzvonih ja. Postariji čovek, sed. Priča kako je pevao u klapama, po Boki, pa i šire. Viđao razne sastave. Oni iz Dalmacije su, kaže, ponajbolji. Prvi glas im peva u falsetu. A pevao i solo po festivalima. Tozovčeve, Safetove itd. Srećko. Žena. Ćerka malo mentalna. Objašnjava mi za boju glasa, priča o uzimanju daha. Malo ponavlja priču, nije strašno. Hvata štiglice. Ide na Plavi horizont i tamo hvata kapitalce. Prepoznaju se po naročitoj pesmi. Kako to, pitam, šta to oni imaju, po čemu se razlikuju? Svi oni, veli, pevaju manje više isto, al' ima poneki što se razlikuje, on je na skali čista petica. Taj ima onu "završnicu", gestikulira matori rukama, kao da nešto produžava, jer ne može da otpeva štiglicovu pesmu, iako je ima u glavi. Pominje svoja lutanja, siromaštinu koja je pritisla, ali se ne žali previše. Proživeo, koliko vidim. Prođe neka pička, utiša deda, ja stadoh malo da popričam, matori nije naivan, žena mi gleda kroz prozor. Horizont. U proleće. Trajektom. To je gušt. Ova današnja omladina, pa imitira klavijature, sve sam razumeo, to je sve kurac, veli. Treba da krenem, 'ajde sinko, pa do'vati nešto dole u gradu, smeje se opako taj gad. Onako sa strane, konspirativno, dok ulazi u kuću. Smeje se i drugi gad. Na putu do dole naprasno odlučujem da se večeras vratim u Bg. Ova tri dana kao nedelju dana u Bgu. Nije to isto. To je neko drugo vreme. Drugi jezik. Drugi ljudi. Dva sata mi je trebalo za Stoliv, pakovanje i da ponovo budem u Tivtu. Iz Tivta zovem železničku stanicu u Baru. Desio se neki odron, voz ide do Podgorice, pa autobusom do Mojkovca, pa onda voz do kraja. Nema kušeta i spavaćih kola.
           Sa autobuske u Baru, lagano u nepoznatom pravcu. U stvari, negde niz prugu, pa putem, eto me u centru. Cilj je neka kafana. "Berlin" spolja izgleda savršeno, iznutra pravo. Mrči se napolju, 'oće piški, jal su galebovi. Nema skoro nikog u kafani, to je dobro zbog pisanja. Na radiju otcepljenje mirnim putem. Der Himmel über Berlin. Za tebe uvek biću tu. Dodir leđa o leđa. Pola stepena naviše, nakon prvog referena, pre druge strofe. Pale se svetla u zgradi prekoputa. U kafani sednem uvek do prozora. Bolje od TV-a. Nemi film. Sećam se kad sam na Rajcu za Novu 2004. ispisao 2 velike stranice u knjigu utisaka. Lagala si me, ti samo lagala si me. Zoka. To nema veze sa pesmom, više sa sumrakom. Zlatara Mikel, kvalitet koji traje. Srpski neo-soul sa bll effektom. Neka riba. Nadoknadiću na blogu dvomesečnu pukotinu. Nisam poslao SQL razglednice, kako sam planirao, malo mrzelo, malo zaboravio, malo nema smisla zbog kratkosti ostajanja. Stare zidne svetiljke. Otkako je pao mrak vise i na drveću pored kafane. Kad budem izašao tamo ih više neće biti. Jedno nikšićko manje na svetu. Ostala je samo boca prazna, eh da, eh da. Jodeleihu! Evo nam i Čole. A evo i Balaševića, smrdljivog slatkorečivca, čisto prženje od čoveka, sistemi ga održavaju u životu. Moram cigaru, nijedna danas. Ovo nije pripovedački prezent, ovo je pravi prezent. Koštunica ocijenio. Al' srce junačko ne mogade izdržati, te naruči pljeskavicu. Uh!
           Kružni tok kod železničke. Marketi, kafei, jedan policajac, retko auto. Ulična svetla. Što li sam izlazio iz kafane? Oktobar, vetar. Pusto. U stanicu ulazi majka sa detetom. Ah, te mlade majke! Plava, ponosita. Bekeljim sa detetu, ne bih li privoleo majku na priču. Ta ta da ta! Gde je tata, mala, bilo bi suviše pretenciozno. Zbog cigarete izlazim napolje. Igra pikavca, vetra i cipele. Lete varnice.
           Pola deset pisak. Pet minuta docnije tadam tadam. Podgorica. Autobus. Saobraćajna nezgoda pre Kolašina. Stojimo dva sata u mestu, pre će tunel da se pomeri, pre će snijeg da okopni, no što ćemo ti mi krenuti. Vukojebina. Gužva u busu, ljudi nervozni, izvinite gospodine što vam gazim rep. Sprijateljio se tokom puta sa nekim mlađim ljudima, jedan Kotoranin, velik kao dva, njegova prijateljica australijanka, došla da vidi ljepote, jedna beograđanka, jedan šapčanin. Zajebancija, šarage. Pomogo Vladu oko kofera. Mojkovac. Kupe kao konzerva sardine. Rakovica devet sati. Krmelji, prljav ranac, 59, Petlovac.