... Moj prst je lagano prelazio maršrutu od njenog čela, preko nosa i usana, neumitno naniže, prirodno se spuštao kao da je stvoren baš za taj put, ravnomerno. Ležao sam pored nje, nag. Čaršav je bio sklupčan negde u dnu kreveta i mirno posmatrao čaroliju koja se odigravala u vazduhu, tu negde, u sobi. Prstu su uskoro prišli i ostali njegovi pratioci, praveći blag zaokret negde oko njenih bedara, dok je u isto vreme protivnički tabor prstiju leve ruke počeo zauzimati položaj na drugom brdu, na njenoj levoj butini, skackajući nečujno i šunjajući se da zauzme najbolji položaj za napad koji je postajao sve izvesniji. Osećao sam kako joj telo drhti, kako se bori, savlađujući nezadrživu želju, koja je rasla i pretila da potupno preuzme kontrolu nad njenim razbludelim umom. Izluđivala ju je neizvesnost prstiju koji su i dalje razrađivali taktiku, jer nije zasigurno mogla da pretpostavi da li će se bitka odigrati za par minuta, par sekundi ili odmah. To odmah, pretvaralo se u kategorički imperativ koji je od lokalnog toka vremena u sobi, svaki trenutak pretvaralo u odmah. Odmah. Dmah. Mah. Ah...