Bili Rič je obešen, isplaženog jezika, opuštenih udova, nag, u poluerekciji, visi sa plafona. Vrat mu je izdužen, nešto se slomilo. Stvarno je dugačak. Krv sa njegovih stopala cedi se u barice ispred mojih nogu. Kapi s' oboda padaju na uže, zatim na špric, mešaju se sa krvlju i povećavaju zapreminu tečnosti. Plivam u krvi i heroinskoj vodi. Plivam kroz svoje vene.
Vilijam Barouz
Virus ispod grla
мај 27, 2005
мај 26, 2005
Peščara
- Šta je zazvonilo u stanu Vladimira Mandarića, u utorak, 17.maja, u popodnevnim časovima?
Zazvonio je telefon, naprava patentirana 14. februara 1876. godine od strane izvesnog Aleksandra Grejema Bela, kao sprava koja putem struje može da prenosi zvuk sa jednog mesta na drugo, između ostalog i ljudski glas.
- Koliko je subjekata, u našem slučaju ljudskih bića, potrebno, generalno uzev, da bi gorepomenuti pronalazak mogao da ispuni svoju osnovnu svrhu?
Dva, svaki sa po jedne strane žice.
- Ako dalje prihvatimo činjenicu da je Vladimir u datom momentu bio sam u svom stanu i time otklonimo svaku neizvesnost o tome ko je bio sa jedne, ko je onda mogao, teoretski, da bude sa druge strane žice?
Izvesni gospodin Dragan Jovanović.
- Da li je ta teoretska mogućnost ovoga puta bila ispunjena?
Da.
- Kakav zvuk je dopreo do Vladimira kada je isti podigao slušalicu aparata i prineo je svom uhu, a sve to kao posledicu naučenog ponašanja?
Dopreo je zvuk ljudskog glasa, koji je spajao u tečan niz sledeće suglasnike i samoglasnike: Disi bajo, šta ima?
- Kakva je bila reakcija pozvanog korisnika telefonskih usluga?
Izgovorio je: Ohoho, koga to moje uši vide!
- Šta se ubrzo ispostavilo?
Da gospodin Jovanović nije Mandarića pozvao tek onako, da ga čuje, već da iza poziva stoji konkretan razlog.
- Konkretizujte razlog do krajnje granice.
Naime, u pitanju je bio predlog vožnje biciklom po Banatu, sa osvrtom na Deliblatsku Peščaru, a Belom Crkvom kao ciljem putovanja
- Koliko se Vladimir u dvoumio na postavljeno mu pitanje?
Nikoliko. Sa izvesnom sigurnošću možemo reći da je Vladimir bio pomalo iznenađen, ali nikako zatečen. S' tim u vezi, prihvatio je poziv bez dvoumljenja, u potpunosti se pridržavajući jednog od svojih svetih pravila: DA SE VEĆINA DOBRIH STVARI DEŠAVA BEZ PREDUMIŠLJAJA, SPONTANO. Takođe, bio je siguran da ne postoji nijedan valjan razlog, niti izgovor, da se čoveku odgovori odrično
- Da li postoji određen razlog zbog koga je gospodin Dragan Jovanović izabrao baš Banat, tu blago zatalasanu ravnicu i ako postoji, koji je?
Isti nije pozvao Vladimira slučajno; bio je upoznat sa njegovim stremljenjima, ali je istovremeno bio svestan i činjenice da je ovaj nije imao slična iskustva, pa je smatrao za shodno da mu takav krajolik više leži.
- Obzirom da je s' pravom imao da se smatra vođom puta, šta je narečeni gospodin izdeklamovao, kao iz rukava?
Spisak stvari za koje bi Vladimir trebao da se pobrine do petka.
- Kako glasi ta deklamacija?
Vidi, bajo, trebao bi da nađeš kakvu korpu za bicikl, na nju se kače bisage, imam već jedne za tebe, to je sređeno. Nosićeš i šator, a mogao bi da potražiš i vreću za spavanje, ali ako ne nađeš ništa do polaska, nije problem, sem moje imamo i Bodžinu. Obavezno ponesi jednu nepromočivu jaknu i još par kojekakvih odevnih predmeta.
- Kako je Vladimir ovo shvatio?
Bukvalno i ozbiljno, kao jedanaestu zapovest. Već sutradan crna korpa šepurila se na metalik sivom biciklu.
- Kakvu je još zapovest, u vidu preporuke, primio Vladimir Mandarić?
Da eventualno pogleda na Internetu kakvo se vreme očekuje za vikend.
- Opišite Draganovu inicijativu u sklopu širih društvenih razmera.
Automobil je smatrao za nepotrebnu stvar, za objekat ljudskog egoizma i sujete, a s tim u vezi i asfaltne puteve. Na ove druge je gledao kao na nužno zlo, a bicikl uzimao za sveti predmet. To se može posmatrati i ovako: Ako uzmemo dve tačke, A i B, kao početnu i krajnju tačku bilo kog putovanja, Dragan je, kao uostalom i Vladimir (mada je to u manjoj meri praktično demonstrirao), sve tačke između ovih ekstremnih, a koje se mogu nađi na bilo kojoj krivoj liniji koja ih spaja, smatrao podjednako bitnim kao i te dve, ako ne i bitnijim.
- Ako pretpostavimo da tačka A predstavlja rođenje, a tačka B smrt, šta bi imala da predstavlja bilo koja kriva linija između njih?
Bilo koji život.
- Da li je pametnije kroz život projuriti automobilom, ili možda lagano jeziditi na biciklu?
Svakako ovo drugo.
- Kako se još može protumačiti zajednička, a svakodnevnim ljudskim jezikom neiskaziva, potreba ove dvojice?
Jednostavnom činjenicom da brzina nema ama nikakve veze sa vremenom za koje će se izvestan put preći.
- Do kakvih izmena u planu je došlo iznenada, u četvrtak, a da nisu bitno remetile osnovnu zamisao?
Bela Crkva zamenjena je Zelenim dvorom, porodičnim imanjem dobre volje, u blizini sela Kajtasova, ne suviše daleko od prvobitnog cilja. Takođe, promenjen je i vremenski plan; prognoza je lagano prenela petak popodne u subotu ujuto.
- Sem verskih predmeta (bicikla, bisaga ...), kakvi su rituali postojali s tim u vezi?
Slaganje na gomilu stvari koje treba poneti, sitnih gedžita, odeće, hrane svakojake sorte, ali ništa pompezno, već ljudski, suviše ljudski, pakovanje bisaga na bicikl i odlaganje istih u podrum i dvorišni WC.
- Da li je u subotu ujutro bilo ikakvog razloga za kajanje?
Ne da nije, nego baš nije.
- Koliko ih je nemogućnost da prvobitnu zamisao da do Pančeva stignu Beovozom omela u nameri?
Nikoliko, jednostavno su se popeli nazad pokretnim stepenicama i ponovo se našli kod Vukovog spomenika, što im je omogućilo da, nakon što je voz već bio u pokretu, pronađu dućan i kupe salamu, hleb, krastvce i kašasti sok od kajsije. Kikiriki i suvo voće, svako u svojoj kesi, već su bili u bisagama
- Da li je Pančevački most duži biciklom nego automobilom?
Nije
- Koja se dihotomija našla pred Vladimirom neposredno pred ulazak u Pančevu?
Kroz centar ili obilazni put?
- Gde se nalazi selo Dolovo, čak i u ovom momentu, kada je putovanje već za nama?
Na putu za Kovin, 12 km od Pančeva, pravac istok, jugoistok.
- Koje su sve čari iskusila ova dvojica nakon što su pristigli u Dolovo?
Čari širokog klupnog sedišta
čari neokretanja pedala, a ipak ne padanja na stranu
čari sinergetskog dejstva salame, krastavca i hleba, čulom ukusa
čari završetka jela i dizanja jedne (desne) noge u polusavijen položaj o dasku klupe
čari prolećnih devojčica, bezobrazno šarenih i neoprezno seosko stidljivih, čulom očinjega vida
čari vidno slabijeg saobraćaja nego ponedeljkom ujutro u Beogradu, čulom sluha
čari subotnjeg blejanja od strane meštana, u vidu čitanja novina po klupama, dobacivanja preko ulice, laganog kretanja trotoarom u stilu zmije na suncu ili vožnje biciklom
- Iako pripadaju istim religijama, u kojim se kanonima nisu slagali Dragan i Vladimir?
U onom koji odobrava ili negira upotrebu svetog dima.
- Da li je, uprkos tome, dolazilo do netrpeljivosti između njih?
Ne, nije. Dragan je mirno sačekao da Vladimir ispuši svoju prvu cigaretu, koja je sledila za obrokom.
- Da li je cigareta još kada paljena?
Da, nekoliko puta, nijednom bez veze.
- Šta piše na česmi u centru Dolova?
Parafraziram: "Ko se sa ove česme vode napije, u Dolovo se ponovo vraća"
- Da li je Dragan reagovao na ove reči?
Da.
- Ima li potrebe opisivati reakciju?
Nema.
- Izvinite, kuda se ide za selo Mramorak?
Krenite na ovu stranu, pa drugo skretanje na desno i izaći ćete na put.
- Hvala!
Molim
- Mramorak?
Banatsko selo nema potrebe dva puta opisivati. A možda ni jednom.
- Zašto je gorepomenuto selo bitno?
Zato što se neposredno posle njega pružao zemljani (peščani) put, koji bi trebalo da izbije na izvestan lokalni put,
- Da li postoji i normalniji put, kojim se češće ide i kojim se brže stiže do željene lokacije?
Zašto smatrate da je takav put normalniji?
- Hm, pa i nije .. .
Naravno da nije!
- Kojim je rečima Dragan izrazio svoje oduševljenje u vezi sa stupanjem u nepoznato?
Ohoho, dragi gledaoci!
- Objasnite to oduševljenje pobliže.
Nije to rekao, ali je, čini se imao osećaj da od ljudi koji ga svakodnevno okružuju malo toga još može da nauči, pa je želeo da to proba sa vukovima, divljim svinjama i lisicama. Nakon kratkih konsultacija sa lokalnim življem, gospodin Jovanović je iz trouglaste torbice, koja visi na ramu bicikla, izvadio mapu Banata. Značajno se nadneo nad nju i krenuo da upire prstom u zjapeću prazninu, okruženu tačkama Mramorak, Banatski Karlovac, Šušara, Deliblato. Radio je to u stilu mapa sa blagom, mistifikujući ovo područje kako pred drugima (Vladimir) tako i pred sobom; kliktao je uporno, iscrtavajući moguće, a neucrtane puteve.
- Šta je konkretno moglo da se nauči od divljih svinja?
Kako se pretrčava put i kako se brzo nestaje u žbunju
- Geografski položaj i orografske prilikeDeliblatske peščare?
Područje koje obuhvata Deliblatska peščara zahvata površinu od 33.610 ha, izduženog je oblika i pruža se u pravcu jugoistok-severozapad između 44° 48' i 45° 12' severne geografske širine i 38° 16' i 38° 58' istočne geografske dužine. Nalazi se u Južnom Banatu između Dunava i zapadnih padina Karpata, dok se na severozapadu prostire do naselja Vladimirovac i saobraćajnice Beograd - Vršac. Duga je 35 a široka od 9 do 12 km. Maksimalna nadmorska visina iznosi oko 190m. Reljef karakterišu peščane dine koje se prostiru u pravcu jugoistok-severozapad i tvorevine su jugoistočnog vetra - košave.
- Opišite ukratko Deliblatsku peščaru.
Po svom postanku, orografiji, klimi specifičnosti flore i faune Deliblatska peščara predstavlja jedinstven fenomen u Evropi, pa je svojevremeno nazvana Evropska Sahara. Impozantna veličina Deliblatske peščare, njena lepota i stalno smenjivanje boje cveća, lišća, prizemne i drvenaste flore čine ovaj kraj izuzetno privlačnim.
Svi se slažu da je ovaj prostor u jugoistočnom Banatu osoben i redak refugijum poslednjih stepa, peščara i prirodnih stepskih šuma u ovom delu Evrope, ali i prostor specifičnog edafona. Po poreklu Deliblatska peščara je jedinstvena u Panonskoj niziji, a njen karakterističan dinski reljef ne sreće se tako izražen, nigde u ovom delu Evrope.
Deliblatska peščara je stanište velikog broja ptica i životinja, poznata po plemenitoj divljači: jelenu i srni, ali i po tome što u njoj već vekovima živi vuk.
Canis lupus L., banatski vuk pripada biocenozi biotopa Deliblatske peščare i njene uže okoline. Procenjuje se da na ovom prostoru danas ima 35-40 vukova, mada taj broj varira i zavisi od većeg broja činilaca. Kao glavni predator na ovom prostoru, vuk ima ogromnu ulogu i uticaj na brojnost populacija glavnih vrsta lovne divljači: jelene, srne i divlje svinje, ali, kao sanitarac, i na zdravstveno stanje divljači i njihovu otpornost na zaraze širih razmera. Smatra se da je vuk odvajkada prisutan na ovim prostorima, s jedne strane zbog obilja hrane u toku cele godine, koju pružaju značajne populacije divljih papkara, kao i prisustva velikog broja stoke na okolnim pašnjacima, naročito ovaca.
U spisima iz kraja 18. i početkom 20. veka, vuk se spominje kao štetočina, a kao glavni cilj organizovanja lovova je uništavanje vukova i lisica u cilju zaštite korisne divljači i stočnog fonda na pašnjacima. Ceo 19. vek obeležen je organizovanim hajkama od strane državnih vlasti, pri čemu je učešće lovaca imalo obavezan karakter. U prvoj polovini ovog veka, odnosno 1912. godine, populacija vukova svedena je na minimum (skoro je potpuno uništena), jer je organizovano trovanje strihninom. Ova mera je preduzeta da bi se zaštitio veliki broj stoke zakupaca pašnjaka (Hubert, Volt, Djermanovic i dr.), kao i interesi zakupaca lovišta. Ove dve delatnosti davale su glavni prihod u gazdovanju Deliblatskom peščarom. U drugoj polovini ovog veka borba protiv prenamnoženja vukova vodila se povremenim organizovanjem hajki, podizanjem i održavanjem čeka, nekoliko mrcinista i dr. Procenjuje se da je za proteklih 50 godina odstreljeno ili uništeno cca 300 vukova. I pored svega navedenog, banatski vuk se održao na Deliblatskoj peščari, pa je populacija i uvećala brojnost u poslednje vreme, što govori da se radi o izuzetno opreznoj divljači.
Danas je Deliblatska peščara zaštićena kao specijalni prirodni rezervat. U njenim granicama se nalaze 2 stroga rezervata, 16 rezervata genetskog fonda i 6 spomenika prirode.
- Flora?
- Bagrem (Robinia pseudoacacia L.)
- Borovi (Pinus spp.)
- Virdžinijska borovica (Juniperus virginiana L.)
- Kleka (Juniperus communis L.)
- Hrastovi (Quercus spp.)
- Dudovi (Morus spp.)
- Lipe (Tilia spp.)
- Crni orah (Juglans nigra L.)
- Glog (Crataegus monogyna )
- Rašeljka (Prunus mahaleb L.)
- Crni trn (Prunus spinosa L.)
- Sremza (Prunus serotina Ehrh.)
- Popina kapica (Evonimus europaea L.)
- Kalina (Ligustrum vulgare L.)
- žutika (Berberis vulgaris L.)
- Ruj (Rhus cotinus L.)
- Jaseni (Fraxinus spp.)
- Pasdren (Rhamnus spp.)
- Breza (Betula verrucosa E.)
- Topole (Populus spp.)
- Dren (Cornus mas L.)
- Svib (Cornus sanguinea L.)
- Zaštita prirode i životne sredine - problemi i ograničenja
Osnovna karakteristika Deliblatske peščare je ireverzibilnost evolucionih procesa, pa je antropogeni uticaj neophodan u pospešivanju razvoja ovog područja.
Nestabilnost ekosistema pokreće peščane mase što izaziva degradaciju užeg i šireg okruženja.
Prisustvo deflacionih procesa ima za posledicu dezertifikaciju zemljišta.
Nedostatak vode, uslovljen geološkom građom i litološkim sastavom eolskih peskova.
Infrastrukturna neopremljenost prostora je limitirajući faktor u realizaciji mera zaštite prirodnih vrednosti.
- Kamo dalje?
U nepoznato, putevi se povremeno račvaju na dva ili tri rukavca, od kojih su neki pristupačniji ljudskoj stopi, a neki odbijaju negostoljubivošću, istovremeno privlačeći drzak ljudski duh (konflikt ambivalencije). Povremeno se prolazi kroz kapije lovišta, koje, barem tako izgleda, ne zaokružuju nijedan prostor, već se naizgled bez reda pojavljuju. Tu i tamo poneki napušten salaš.
- Fotografije?
Da, ima ih, biće priložene na uvid.
- Šta je Vladimir hteo da uzbere, kao svojevrstan suvenir?
Nekakav neugledan kaktus, koji je zapazio pokraj puta, projurivši pored istog, pri čemu je lanac bicikla okruživao srednji prednji i treći od najvećeg, po veličini, zadnji zupčanik.
- Zašto to nije i učinio?
Odvratio ga je Dragan, uz objašnjenje da se to jednostavno ne radi. To je jedno od pravila tajnog društva Evanđeoskih Biciklista Ružinog Krsta.
- Da li su gospoda pripadnici istog?
Članstvo u društvo je tajno. Dakle, ne navodi se.
- Kakav je predlog izneo gospodin Jovanović, obzirom da je pretilo smrkavanje, a da se izlaz na drum nije nazirao?
Vidi, bajo, trebali bi da se usidrimo do ujutru. Šator se svakako lakše rasklapa uz dnevno svetlo. A treba naći i pogodno mesto za postaviti ga.
- Kako bi reč 'šator' mogla da zvuči na mađarskom, mada najverovatnije ne zvuči tako?
Rotaš.
- Koje su poznate ličnosti bile njihovi gosti tokom putovanja?
Petar Lalović i Rastko Petrović (tokom vožnje) i izvestan profesor sa pravnog fakulteta koji je objašnjavao prilike u Srebrenici 1995. godine (uveče, nakon postavljanja šatora)
- Kojih stihova se Vladimir setio nakon što su posedali ispred šatora, a pored zamišljene logorske vatre?
Hello darkness my only friend,
I come to talk to you again,
...
And touch the sound of silence
- Zašto baš tih stihova?
Njegova lična definicija apsolutne tišine bila je potpuno odsustvo zvukova automobila i pijačne gužve.
- Da li bi se moglo smatrati da cvrkut ptica, zrikanje zrikavaca i povremeni krik neke treće životinjke remeti narečenu apsolutnu tišinu?
Ne, nipošto. Ovi zvukovi su, naprotiv, upravo potvrda apsolutne tišine
- Da je Vladimir kojim slučajem gluvonem, kako bi znao da je okružen apsolutnom tišinom?
Tako što bi primetio da već kilometrima unaokolo nije primetio nijedan otpadak, akmoli nekog čoveka, sem gospodina Dragana Jovanovića.
- Šta je logično sledilo, i bez toga da se to glasno kaže?
Obzirom da nisu ispunili dnevni plan, neumitno je sledila promena celokupne rute. Nedostatak vode, primoraće ih da se obrate najbližoj civilizaciji.
- A to je?
Vikend naselje Devojački bunar, po njihovom proračunu od njega ih je delilo nekoliko kilometara, koje su ostavili za jutro.
- Opištite noćnu situaciju, smiraj.
Vladimir je polegao u šator. Pod njim je ležao sunđer, a bio je ušuškan vrećom za spavanje. Dragan je otkaskao u noć, sledeći primitivne instinkte.
- Noć?
Užasno hladna, nastupila je rosa, hladeći zidove rotaša od spolja; jeza im se uvukla pod kosti. Naokolo su divlje svinje jurile kao sumanute na biciklu, ljudi su zavijali, a Vladimir je čučao go na drvetu. Osećao je noćnu erekciju, uprkos hladnoći.
- Jutro?
Konzervativna tunjevina, krastavci i nešto preostalog hleba. Vladimir je patentirao pronalazak: pranje ruku vlažnom korom krastavca. Hodanje bez čarapa po suvoj travi, razvlačenje na suncu, zatim pakovanje i vezivanje bisaga.
- Pravac?
Devojački bunar. Ubrzo su se obreli na putu. Između jedanaest i dvanaest pristižu u vikend naselje.
- Odakle potiče naziv Devojački bunar?
Za naziv Devojački bunar prepričavaju se mnoge legende. Pre sto godina kada je izgraden ovaj bunar u vezi sa pošumljavanjem, devojke su obično bile vodonoše i sakupljale su se oko ovog bunara, da odnesu vodu vrednim i umornim radnicima na bezvodnom pesku, pa je po tom i najverovatnije dobio ime. Na izletištu Devojački bunar smeštajni kapacitet iznosi oko 150 ležajeva, izgradeni su sportski tereni, za fudbal, odbojku, rukomet, letnji bazen za kupanje, trim staza, pešačke staze itd.
- A tamo?
Kafana se zove jednostavno "Kod Râda". Ispred njih je svež hleb, sok, sardina, ponovo krastavci. KAFAAAAAAAAAAA! Dalji rođak cigarete, njeno blagotvorno dejstvo imalo je maksimalan učinak, poslužena na drvenom stolu, za drvenim klupama, u bašti ispred birtije. A birtija je prava. Pored njih dvojice, za isti sto, seda postariji par (čitaj baka, deka). Deka meša karte. Dolazi i konobar, po svemu sudeći i vlasnik, seda za isti sto, da prozbori sa prijateljima.
- Kako deca, Rade?
Ovaj stariji je na mene, porodičan čovek, dvoje dece. A oženio mi se i ovaj mlađi, eno i deteta. Ali, ne valja, ne valja ... Preksinoć zaglavio sa društvom, nije ni spavao kod kuće. Izmetnuo se na ujku.
- Dalji planovi?
Gospodin Jovanović je predložio još malo vožnje nikad dosta. Imamo voz u pet popodne iz Vršca za Pančevo, a imamo i u sedam. Dakle, besmisleno je držati se druma kao pijan plota i tek tako otpedaliti bezglavo do Uljme, koja je usputna stanica, odmah nakon Vršca. Ako je put od Devojačkog bunara, preko Banatskog Karlovca do Uljme bio prava linija, dugačka petnaestak kilometara, alternativna ruta bila bi Devojački Bunar - Karlovac - Šušara (Susara) - Izbište - Uljma, koja je bila kriva linija između istih krajnjih tačaka, ali dužine tridesetak kilometara, i to manje predvidljiva.
- Po Vladimiru, šta je falilo u Devojačkom bunaru da osećaj bude potpun?
Dupli gulaš.
- ?
...
- Zašto je gospodin Dragan Jovanović u Banatskim Karlovcima zaustavio dve mlade devojke?
Da bi ih pitao da li znaju gde je put za Šušaru.
- Zašto baš njih dve?
Zato što su bile devojke i zato što su bile mlade.
- Kakva je opasnost potencijalno ležala u ovom Draganovom izboru?
Mlade devojke umeju da budu poprilično neiskusne; mogle su ih navesti na pogrešan put, pa i na tanak led.
- Nakon što su dve mlade devojke ispunile svoju svrhu, koga je valjalo, po izvesnom mlađem meštaninu, priupitati za put do Šušare?
Šumara, koji živi na izlazu iz sela.
- Šta se odigravalo ispred šumareve kuće, kada su ova dvojica pristigla tamo?
Neka deca, verovatno neka od njih i šumareva, razapela su lastiš i preskakala ga, onako kako smo to mi nekada davno činili.
- Pored TV-a, računara, sega-mege i ostalih divnih izuma?!?
Da, dragi gledaoci, čak i pored toga!
- Čime su se još mogli pozabaviti?
Školicama(Rayuela).
- Kako?
"Školice se igraju kamenčićem koji treba gurati vrhom cipele. Oprema: Jedan pločnik, jedan kamenčić, jedna cipela i jedan lep crtež kredom, po mogućstvu u boji. Gore je Nebo, skoro uvek se pogrešno izračuna pa kamen iziđe iz crteža. Malo-po malo, međutim, stiče se potrebna veština u preskakanju raznih podeoka (postoje spiralne školice, pravougaone školice, školice po slobodnom izboru koje se ne igraju tako često) pa se jednoga dana nauči kako da se izađe iz Zemlje i da se kamičak uspenje do Neba, da bi se ušlo u Nebo (Et tous nos amours, zajeca Emanuela potrbuške), nevolja je u tome što baš tada, kada gotovo niko drugi nije naučio da dovede kamičak do Neba, detinjstvu iznenada dođe kraj i čovek zapada u romane, u nepodnošljivu teskobu, u spekulisanje o drugom Nebu do kojeg takođe treba naučiti kako da se stigne."
- Eh?
Da, da ...
- Put za Šušaru?
Ovom ulicom, izbija se na karirani put, pored vas se pojavljuju najpre voćnjak, pa zatim vinograd, a nakon toga i polje sa suncokretom. Posle izvesnog vremena izbija se na asfaltni put. Tu već počinje šuma. Samo pravo, držite se puta. Proći ćete pored meteorološke stanice (ispostavlja se kasnije da to nije meteorološka, već gasna stanica). Nakon toga sledi peščani put, samo pravo, samo pravo. Izdaleka ćete već primetiti toranj za izviđanje (kakav toranj? vojni? ne, običan toranj, sa njega se jednostavno izviđa), on će vam ostati sa desne strane. Lisica pretrčava put, Dragan ispušta bicikl i juri je fotoaparatom, međutim, kurac, dragi gledaoci, kikiriki i suvo grožđe. Gospodin Jovanović se ovoga puta zadovoljava kesom kopriva, koje se po njegovom receptu spremaju klot.
- Šta sledi nakon Šušare?
Zagajička brda, sunce nemilice prži, dvesta i kolko reče, beše, Dragan, metara nadmorske visine najviše brdo. A na tom brdu, ljuuuuuudi!!!! Kako se lagano uzdižete na to poslednje brdo, najmanji prednji i najveći zadnji zupčanik, pogled vas potpuno obuzima, rasplinjava i istovremeno postajete svesni da je to ono što niste znali, pa niste mogli ni da pitate! Ajme, ravnice! A tamo u daljini Vršac bezuspešno pokušava da se uspentra na Vršačku planinu, kao stonoga uz zid kade. Izbište i Uljma kao na dlanu, put obična bedna linijica.
- Izbište?
Samo prošli kroz isto.
- Tajming?
Voz u pet je otišao, logično, jer je prošlo pet časova. U šest su bili u Uljmi.
- Znači uhvatili su voz u sedam?
Ne, naime, za voz u sedam znao je samo gosodin Jovanović, čika sa plavom kapom nije bio upoznat sa istim.
- I šta sad?
Pa ništa, na autobus.
- U koliko sati?
U sedam i petnaest.
- Dobro, a do polaska autobusa?
Pivo u centru Uljme.
Zazvonio je telefon, naprava patentirana 14. februara 1876. godine od strane izvesnog Aleksandra Grejema Bela, kao sprava koja putem struje može da prenosi zvuk sa jednog mesta na drugo, između ostalog i ljudski glas.
- Koliko je subjekata, u našem slučaju ljudskih bića, potrebno, generalno uzev, da bi gorepomenuti pronalazak mogao da ispuni svoju osnovnu svrhu?
Dva, svaki sa po jedne strane žice.
- Ako dalje prihvatimo činjenicu da je Vladimir u datom momentu bio sam u svom stanu i time otklonimo svaku neizvesnost o tome ko je bio sa jedne, ko je onda mogao, teoretski, da bude sa druge strane žice?
Izvesni gospodin Dragan Jovanović.
- Da li je ta teoretska mogućnost ovoga puta bila ispunjena?
Da.
- Kakav zvuk je dopreo do Vladimira kada je isti podigao slušalicu aparata i prineo je svom uhu, a sve to kao posledicu naučenog ponašanja?
Dopreo je zvuk ljudskog glasa, koji je spajao u tečan niz sledeće suglasnike i samoglasnike: Disi bajo, šta ima?
- Kakva je bila reakcija pozvanog korisnika telefonskih usluga?
Izgovorio je: Ohoho, koga to moje uši vide!
- Šta se ubrzo ispostavilo?
Da gospodin Jovanović nije Mandarića pozvao tek onako, da ga čuje, već da iza poziva stoji konkretan razlog.
- Konkretizujte razlog do krajnje granice.
Naime, u pitanju je bio predlog vožnje biciklom po Banatu, sa osvrtom na Deliblatsku Peščaru, a Belom Crkvom kao ciljem putovanja
- Koliko se Vladimir u dvoumio na postavljeno mu pitanje?
Nikoliko. Sa izvesnom sigurnošću možemo reći da je Vladimir bio pomalo iznenađen, ali nikako zatečen. S' tim u vezi, prihvatio je poziv bez dvoumljenja, u potpunosti se pridržavajući jednog od svojih svetih pravila: DA SE VEĆINA DOBRIH STVARI DEŠAVA BEZ PREDUMIŠLJAJA, SPONTANO. Takođe, bio je siguran da ne postoji nijedan valjan razlog, niti izgovor, da se čoveku odgovori odrično
- Da li postoji određen razlog zbog koga je gospodin Dragan Jovanović izabrao baš Banat, tu blago zatalasanu ravnicu i ako postoji, koji je?
Isti nije pozvao Vladimira slučajno; bio je upoznat sa njegovim stremljenjima, ali je istovremeno bio svestan i činjenice da je ovaj nije imao slična iskustva, pa je smatrao za shodno da mu takav krajolik više leži.
- Obzirom da je s' pravom imao da se smatra vođom puta, šta je narečeni gospodin izdeklamovao, kao iz rukava?
Spisak stvari za koje bi Vladimir trebao da se pobrine do petka.
- Kako glasi ta deklamacija?
Vidi, bajo, trebao bi da nađeš kakvu korpu za bicikl, na nju se kače bisage, imam već jedne za tebe, to je sređeno. Nosićeš i šator, a mogao bi da potražiš i vreću za spavanje, ali ako ne nađeš ništa do polaska, nije problem, sem moje imamo i Bodžinu. Obavezno ponesi jednu nepromočivu jaknu i još par kojekakvih odevnih predmeta.
- Kako je Vladimir ovo shvatio?
Bukvalno i ozbiljno, kao jedanaestu zapovest. Već sutradan crna korpa šepurila se na metalik sivom biciklu.
- Kakvu je još zapovest, u vidu preporuke, primio Vladimir Mandarić?
Da eventualno pogleda na Internetu kakvo se vreme očekuje za vikend.
- Opišite Draganovu inicijativu u sklopu širih društvenih razmera.
Automobil je smatrao za nepotrebnu stvar, za objekat ljudskog egoizma i sujete, a s tim u vezi i asfaltne puteve. Na ove druge je gledao kao na nužno zlo, a bicikl uzimao za sveti predmet. To se može posmatrati i ovako: Ako uzmemo dve tačke, A i B, kao početnu i krajnju tačku bilo kog putovanja, Dragan je, kao uostalom i Vladimir (mada je to u manjoj meri praktično demonstrirao), sve tačke između ovih ekstremnih, a koje se mogu nađi na bilo kojoj krivoj liniji koja ih spaja, smatrao podjednako bitnim kao i te dve, ako ne i bitnijim.
- Ako pretpostavimo da tačka A predstavlja rođenje, a tačka B smrt, šta bi imala da predstavlja bilo koja kriva linija između njih?
Bilo koji život.
- Da li je pametnije kroz život projuriti automobilom, ili možda lagano jeziditi na biciklu?
Svakako ovo drugo.
- Kako se još može protumačiti zajednička, a svakodnevnim ljudskim jezikom neiskaziva, potreba ove dvojice?
Jednostavnom činjenicom da brzina nema ama nikakve veze sa vremenom za koje će se izvestan put preći.
- Do kakvih izmena u planu je došlo iznenada, u četvrtak, a da nisu bitno remetile osnovnu zamisao?
Bela Crkva zamenjena je Zelenim dvorom, porodičnim imanjem dobre volje, u blizini sela Kajtasova, ne suviše daleko od prvobitnog cilja. Takođe, promenjen je i vremenski plan; prognoza je lagano prenela petak popodne u subotu ujuto.
- Sem verskih predmeta (bicikla, bisaga ...), kakvi su rituali postojali s tim u vezi?
Slaganje na gomilu stvari koje treba poneti, sitnih gedžita, odeće, hrane svakojake sorte, ali ništa pompezno, već ljudski, suviše ljudski, pakovanje bisaga na bicikl i odlaganje istih u podrum i dvorišni WC.
- Da li je u subotu ujutro bilo ikakvog razloga za kajanje?
Ne da nije, nego baš nije.
- Koliko ih je nemogućnost da prvobitnu zamisao da do Pančeva stignu Beovozom omela u nameri?
Nikoliko, jednostavno su se popeli nazad pokretnim stepenicama i ponovo se našli kod Vukovog spomenika, što im je omogućilo da, nakon što je voz već bio u pokretu, pronađu dućan i kupe salamu, hleb, krastvce i kašasti sok od kajsije. Kikiriki i suvo voće, svako u svojoj kesi, već su bili u bisagama
- Da li je Pančevački most duži biciklom nego automobilom?
Nije
- Koja se dihotomija našla pred Vladimirom neposredno pred ulazak u Pančevu?
Kroz centar ili obilazni put?
- Gde se nalazi selo Dolovo, čak i u ovom momentu, kada je putovanje već za nama?
Na putu za Kovin, 12 km od Pančeva, pravac istok, jugoistok.
- Koje su sve čari iskusila ova dvojica nakon što su pristigli u Dolovo?
Čari širokog klupnog sedišta
čari neokretanja pedala, a ipak ne padanja na stranu
čari sinergetskog dejstva salame, krastavca i hleba, čulom ukusa
čari završetka jela i dizanja jedne (desne) noge u polusavijen položaj o dasku klupe
čari prolećnih devojčica, bezobrazno šarenih i neoprezno seosko stidljivih, čulom očinjega vida
čari vidno slabijeg saobraćaja nego ponedeljkom ujutro u Beogradu, čulom sluha
čari subotnjeg blejanja od strane meštana, u vidu čitanja novina po klupama, dobacivanja preko ulice, laganog kretanja trotoarom u stilu zmije na suncu ili vožnje biciklom
- Iako pripadaju istim religijama, u kojim se kanonima nisu slagali Dragan i Vladimir?
U onom koji odobrava ili negira upotrebu svetog dima.
- Da li je, uprkos tome, dolazilo do netrpeljivosti između njih?
Ne, nije. Dragan je mirno sačekao da Vladimir ispuši svoju prvu cigaretu, koja je sledila za obrokom.
- Da li je cigareta još kada paljena?
Da, nekoliko puta, nijednom bez veze.
- Šta piše na česmi u centru Dolova?
Parafraziram: "Ko se sa ove česme vode napije, u Dolovo se ponovo vraća"
- Da li je Dragan reagovao na ove reči?
Da.
- Ima li potrebe opisivati reakciju?
Nema.
- Izvinite, kuda se ide za selo Mramorak?
Krenite na ovu stranu, pa drugo skretanje na desno i izaći ćete na put.
- Hvala!
Molim
- Mramorak?
Banatsko selo nema potrebe dva puta opisivati. A možda ni jednom.
- Zašto je gorepomenuto selo bitno?
Zato što se neposredno posle njega pružao zemljani (peščani) put, koji bi trebalo da izbije na izvestan lokalni put,
- Da li postoji i normalniji put, kojim se češće ide i kojim se brže stiže do željene lokacije?
Zašto smatrate da je takav put normalniji?
- Hm, pa i nije .. .
Naravno da nije!
- Kojim je rečima Dragan izrazio svoje oduševljenje u vezi sa stupanjem u nepoznato?
Ohoho, dragi gledaoci!
- Objasnite to oduševljenje pobliže. Nije to rekao, ali je, čini se imao osećaj da od ljudi koji ga svakodnevno okružuju malo toga još može da nauči, pa je želeo da to proba sa vukovima, divljim svinjama i lisicama. Nakon kratkih konsultacija sa lokalnim življem, gospodin Jovanović je iz trouglaste torbice, koja visi na ramu bicikla, izvadio mapu Banata. Značajno se nadneo nad nju i krenuo da upire prstom u zjapeću prazninu, okruženu tačkama Mramorak, Banatski Karlovac, Šušara, Deliblato. Radio je to u stilu mapa sa blagom, mistifikujući ovo područje kako pred drugima (Vladimir) tako i pred sobom; kliktao je uporno, iscrtavajući moguće, a neucrtane puteve.
- Šta je konkretno moglo da se nauči od divljih svinja?
Kako se pretrčava put i kako se brzo nestaje u žbunju
- Geografski položaj i orografske prilikeDeliblatske peščare?
Područje koje obuhvata Deliblatska peščara zahvata površinu od 33.610 ha, izduženog je oblika i pruža se u pravcu jugoistok-severozapad između 44° 48' i 45° 12' severne geografske širine i 38° 16' i 38° 58' istočne geografske dužine. Nalazi se u Južnom Banatu između Dunava i zapadnih padina Karpata, dok se na severozapadu prostire do naselja Vladimirovac i saobraćajnice Beograd - Vršac. Duga je 35 a široka od 9 do 12 km. Maksimalna nadmorska visina iznosi oko 190m. Reljef karakterišu peščane dine koje se prostiru u pravcu jugoistok-severozapad i tvorevine su jugoistočnog vetra - košave.
- Opišite ukratko Deliblatsku peščaru.
Po svom postanku, orografiji, klimi specifičnosti flore i faune Deliblatska peščara predstavlja jedinstven fenomen u Evropi, pa je svojevremeno nazvana Evropska Sahara. Impozantna veličina Deliblatske peščare, njena lepota i stalno smenjivanje boje cveća, lišća, prizemne i drvenaste flore čine ovaj kraj izuzetno privlačnim.
Svi se slažu da je ovaj prostor u jugoistočnom Banatu osoben i redak refugijum poslednjih stepa, peščara i prirodnih stepskih šuma u ovom delu Evrope, ali i prostor specifičnog edafona. Po poreklu Deliblatska peščara je jedinstvena u Panonskoj niziji, a njen karakterističan dinski reljef ne sreće se tako izražen, nigde u ovom delu Evrope.
Deliblatska peščara je stanište velikog broja ptica i životinja, poznata po plemenitoj divljači: jelenu i srni, ali i po tome što u njoj već vekovima živi vuk.
Canis lupus L., banatski vuk pripada biocenozi biotopa Deliblatske peščare i njene uže okoline. Procenjuje se da na ovom prostoru danas ima 35-40 vukova, mada taj broj varira i zavisi od većeg broja činilaca. Kao glavni predator na ovom prostoru, vuk ima ogromnu ulogu i uticaj na brojnost populacija glavnih vrsta lovne divljači: jelene, srne i divlje svinje, ali, kao sanitarac, i na zdravstveno stanje divljači i njihovu otpornost na zaraze širih razmera. Smatra se da je vuk odvajkada prisutan na ovim prostorima, s jedne strane zbog obilja hrane u toku cele godine, koju pružaju značajne populacije divljih papkara, kao i prisustva velikog broja stoke na okolnim pašnjacima, naročito ovaca.
U spisima iz kraja 18. i početkom 20. veka, vuk se spominje kao štetočina, a kao glavni cilj organizovanja lovova je uništavanje vukova i lisica u cilju zaštite korisne divljači i stočnog fonda na pašnjacima. Ceo 19. vek obeležen je organizovanim hajkama od strane državnih vlasti, pri čemu je učešće lovaca imalo obavezan karakter. U prvoj polovini ovog veka, odnosno 1912. godine, populacija vukova svedena je na minimum (skoro je potpuno uništena), jer je organizovano trovanje strihninom. Ova mera je preduzeta da bi se zaštitio veliki broj stoke zakupaca pašnjaka (Hubert, Volt, Djermanovic i dr.), kao i interesi zakupaca lovišta. Ove dve delatnosti davale su glavni prihod u gazdovanju Deliblatskom peščarom. U drugoj polovini ovog veka borba protiv prenamnoženja vukova vodila se povremenim organizovanjem hajki, podizanjem i održavanjem čeka, nekoliko mrcinista i dr. Procenjuje se da je za proteklih 50 godina odstreljeno ili uništeno cca 300 vukova. I pored svega navedenog, banatski vuk se održao na Deliblatskoj peščari, pa je populacija i uvećala brojnost u poslednje vreme, što govori da se radi o izuzetno opreznoj divljači.
Danas je Deliblatska peščara zaštićena kao specijalni prirodni rezervat. U njenim granicama se nalaze 2 stroga rezervata, 16 rezervata genetskog fonda i 6 spomenika prirode.
- Flora?
- Bagrem (Robinia pseudoacacia L.)
- Borovi (Pinus spp.)
- Virdžinijska borovica (Juniperus virginiana L.)
- Kleka (Juniperus communis L.)
- Hrastovi (Quercus spp.)
- Dudovi (Morus spp.)
- Lipe (Tilia spp.)
- Crni orah (Juglans nigra L.)
- Glog (Crataegus monogyna )
- Rašeljka (Prunus mahaleb L.)
- Crni trn (Prunus spinosa L.)
- Sremza (Prunus serotina Ehrh.)
- Popina kapica (Evonimus europaea L.)
- Kalina (Ligustrum vulgare L.)
- žutika (Berberis vulgaris L.)
- Ruj (Rhus cotinus L.)
- Jaseni (Fraxinus spp.)
- Pasdren (Rhamnus spp.)
- Breza (Betula verrucosa E.)
- Topole (Populus spp.)
- Dren (Cornus mas L.)
- Svib (Cornus sanguinea L.)
- Zaštita prirode i životne sredine - problemi i ograničenja
Osnovna karakteristika Deliblatske peščare je ireverzibilnost evolucionih procesa, pa je antropogeni uticaj neophodan u pospešivanju razvoja ovog područja.
Nestabilnost ekosistema pokreće peščane mase što izaziva degradaciju užeg i šireg okruženja.
Prisustvo deflacionih procesa ima za posledicu dezertifikaciju zemljišta.
Nedostatak vode, uslovljen geološkom građom i litološkim sastavom eolskih peskova.
Infrastrukturna neopremljenost prostora je limitirajući faktor u realizaciji mera zaštite prirodnih vrednosti.
- Kamo dalje?
U nepoznato, putevi se povremeno račvaju na dva ili tri rukavca, od kojih su neki pristupačniji ljudskoj stopi, a neki odbijaju negostoljubivošću, istovremeno privlačeći drzak ljudski duh (konflikt ambivalencije). Povremeno se prolazi kroz kapije lovišta, koje, barem tako izgleda, ne zaokružuju nijedan prostor, već se naizgled bez reda pojavljuju. Tu i tamo poneki napušten salaš.
- Fotografije?
Da, ima ih, biće priložene na uvid.
- Šta je Vladimir hteo da uzbere, kao svojevrstan suvenir?
Nekakav neugledan kaktus, koji je zapazio pokraj puta, projurivši pored istog, pri čemu je lanac bicikla okruživao srednji prednji i treći od najvećeg, po veličini, zadnji zupčanik.
- Zašto to nije i učinio?
Odvratio ga je Dragan, uz objašnjenje da se to jednostavno ne radi. To je jedno od pravila tajnog društva Evanđeoskih Biciklista Ružinog Krsta.
- Da li su gospoda pripadnici istog?
Članstvo u društvo je tajno. Dakle, ne navodi se.
- Kakav je predlog izneo gospodin Jovanović, obzirom da je pretilo smrkavanje, a da se izlaz na drum nije nazirao?
Vidi, bajo, trebali bi da se usidrimo do ujutru. Šator se svakako lakše rasklapa uz dnevno svetlo. A treba naći i pogodno mesto za postaviti ga.
- Kako bi reč 'šator' mogla da zvuči na mađarskom, mada najverovatnije ne zvuči tako?
Rotaš.
- Koje su poznate ličnosti bile njihovi gosti tokom putovanja?
Petar Lalović i Rastko Petrović (tokom vožnje) i izvestan profesor sa pravnog fakulteta koji je objašnjavao prilike u Srebrenici 1995. godine (uveče, nakon postavljanja šatora)
- Kojih stihova se Vladimir setio nakon što su posedali ispred šatora, a pored zamišljene logorske vatre?
Hello darkness my only friend,
I come to talk to you again,
...
And touch the sound of silence
- Zašto baš tih stihova?
Njegova lična definicija apsolutne tišine bila je potpuno odsustvo zvukova automobila i pijačne gužve.
- Da li bi se moglo smatrati da cvrkut ptica, zrikanje zrikavaca i povremeni krik neke treće životinjke remeti narečenu apsolutnu tišinu?
Ne, nipošto. Ovi zvukovi su, naprotiv, upravo potvrda apsolutne tišine
- Da je Vladimir kojim slučajem gluvonem, kako bi znao da je okružen apsolutnom tišinom?
Tako što bi primetio da već kilometrima unaokolo nije primetio nijedan otpadak, akmoli nekog čoveka, sem gospodina Dragana Jovanovića.
- Šta je logično sledilo, i bez toga da se to glasno kaže?
Obzirom da nisu ispunili dnevni plan, neumitno je sledila promena celokupne rute. Nedostatak vode, primoraće ih da se obrate najbližoj civilizaciji.
- A to je?
Vikend naselje Devojački bunar, po njihovom proračunu od njega ih je delilo nekoliko kilometara, koje su ostavili za jutro.
- Opištite noćnu situaciju, smiraj.
Vladimir je polegao u šator. Pod njim je ležao sunđer, a bio je ušuškan vrećom za spavanje. Dragan je otkaskao u noć, sledeći primitivne instinkte.
- Noć?
Užasno hladna, nastupila je rosa, hladeći zidove rotaša od spolja; jeza im se uvukla pod kosti. Naokolo su divlje svinje jurile kao sumanute na biciklu, ljudi su zavijali, a Vladimir je čučao go na drvetu. Osećao je noćnu erekciju, uprkos hladnoći.
- Jutro?
Konzervativna tunjevina, krastavci i nešto preostalog hleba. Vladimir je patentirao pronalazak: pranje ruku vlažnom korom krastavca. Hodanje bez čarapa po suvoj travi, razvlačenje na suncu, zatim pakovanje i vezivanje bisaga.
- Pravac?
Devojački bunar. Ubrzo su se obreli na putu. Između jedanaest i dvanaest pristižu u vikend naselje.
- Odakle potiče naziv Devojački bunar?
Za naziv Devojački bunar prepričavaju se mnoge legende. Pre sto godina kada je izgraden ovaj bunar u vezi sa pošumljavanjem, devojke su obično bile vodonoše i sakupljale su se oko ovog bunara, da odnesu vodu vrednim i umornim radnicima na bezvodnom pesku, pa je po tom i najverovatnije dobio ime. Na izletištu Devojački bunar smeštajni kapacitet iznosi oko 150 ležajeva, izgradeni su sportski tereni, za fudbal, odbojku, rukomet, letnji bazen za kupanje, trim staza, pešačke staze itd.
- A tamo?
Kafana se zove jednostavno "Kod Râda". Ispred njih je svež hleb, sok, sardina, ponovo krastavci. KAFAAAAAAAAAAA! Dalji rođak cigarete, njeno blagotvorno dejstvo imalo je maksimalan učinak, poslužena na drvenom stolu, za drvenim klupama, u bašti ispred birtije. A birtija je prava. Pored njih dvojice, za isti sto, seda postariji par (čitaj baka, deka). Deka meša karte. Dolazi i konobar, po svemu sudeći i vlasnik, seda za isti sto, da prozbori sa prijateljima.
- Kako deca, Rade?
Ovaj stariji je na mene, porodičan čovek, dvoje dece. A oženio mi se i ovaj mlađi, eno i deteta. Ali, ne valja, ne valja ... Preksinoć zaglavio sa društvom, nije ni spavao kod kuće. Izmetnuo se na ujku.
- Dalji planovi?
Gospodin Jovanović je predložio još malo vožnje nikad dosta. Imamo voz u pet popodne iz Vršca za Pančevo, a imamo i u sedam. Dakle, besmisleno je držati se druma kao pijan plota i tek tako otpedaliti bezglavo do Uljme, koja je usputna stanica, odmah nakon Vršca. Ako je put od Devojačkog bunara, preko Banatskog Karlovca do Uljme bio prava linija, dugačka petnaestak kilometara, alternativna ruta bila bi Devojački Bunar - Karlovac - Šušara (Susara) - Izbište - Uljma, koja je bila kriva linija između istih krajnjih tačaka, ali dužine tridesetak kilometara, i to manje predvidljiva.
- Po Vladimiru, šta je falilo u Devojačkom bunaru da osećaj bude potpun?
Dupli gulaš.
- ?
...
- Zašto je gospodin Dragan Jovanović u Banatskim Karlovcima zaustavio dve mlade devojke?
Da bi ih pitao da li znaju gde je put za Šušaru.
- Zašto baš njih dve?
Zato što su bile devojke i zato što su bile mlade.
- Kakva je opasnost potencijalno ležala u ovom Draganovom izboru?
Mlade devojke umeju da budu poprilično neiskusne; mogle su ih navesti na pogrešan put, pa i na tanak led.
- Nakon što su dve mlade devojke ispunile svoju svrhu, koga je valjalo, po izvesnom mlađem meštaninu, priupitati za put do Šušare?
Šumara, koji živi na izlazu iz sela.
- Šta se odigravalo ispred šumareve kuće, kada su ova dvojica pristigla tamo?
Neka deca, verovatno neka od njih i šumareva, razapela su lastiš i preskakala ga, onako kako smo to mi nekada davno činili.
- Pored TV-a, računara, sega-mege i ostalih divnih izuma?!?
Da, dragi gledaoci, čak i pored toga!
- Čime su se još mogli pozabaviti?
Školicama(Rayuela).
- Kako?
"Školice se igraju kamenčićem koji treba gurati vrhom cipele. Oprema: Jedan pločnik, jedan kamenčić, jedna cipela i jedan lep crtež kredom, po mogućstvu u boji. Gore je Nebo, skoro uvek se pogrešno izračuna pa kamen iziđe iz crteža. Malo-po malo, međutim, stiče se potrebna veština u preskakanju raznih podeoka (postoje spiralne školice, pravougaone školice, školice po slobodnom izboru koje se ne igraju tako često) pa se jednoga dana nauči kako da se izađe iz Zemlje i da se kamičak uspenje do Neba, da bi se ušlo u Nebo (Et tous nos amours, zajeca Emanuela potrbuške), nevolja je u tome što baš tada, kada gotovo niko drugi nije naučio da dovede kamičak do Neba, detinjstvu iznenada dođe kraj i čovek zapada u romane, u nepodnošljivu teskobu, u spekulisanje o drugom Nebu do kojeg takođe treba naučiti kako da se stigne."
- Eh?
Da, da ...
- Put za Šušaru?
Ovom ulicom, izbija se na karirani put, pored vas se pojavljuju najpre voćnjak, pa zatim vinograd, a nakon toga i polje sa suncokretom. Posle izvesnog vremena izbija se na asfaltni put. Tu već počinje šuma. Samo pravo, držite se puta. Proći ćete pored meteorološke stanice (ispostavlja se kasnije da to nije meteorološka, već gasna stanica). Nakon toga sledi peščani put, samo pravo, samo pravo. Izdaleka ćete već primetiti toranj za izviđanje (kakav toranj? vojni? ne, običan toranj, sa njega se jednostavno izviđa), on će vam ostati sa desne strane. Lisica pretrčava put, Dragan ispušta bicikl i juri je fotoaparatom, međutim, kurac, dragi gledaoci, kikiriki i suvo grožđe. Gospodin Jovanović se ovoga puta zadovoljava kesom kopriva, koje se po njegovom receptu spremaju klot.
- Šta sledi nakon Šušare?
Zagajička brda, sunce nemilice prži, dvesta i kolko reče, beše, Dragan, metara nadmorske visine najviše brdo. A na tom brdu, ljuuuuuudi!!!! Kako se lagano uzdižete na to poslednje brdo, najmanji prednji i najveći zadnji zupčanik, pogled vas potpuno obuzima, rasplinjava i istovremeno postajete svesni da je to ono što niste znali, pa niste mogli ni da pitate! Ajme, ravnice! A tamo u daljini Vršac bezuspešno pokušava da se uspentra na Vršačku planinu, kao stonoga uz zid kade. Izbište i Uljma kao na dlanu, put obična bedna linijica.
- Izbište?
Samo prošli kroz isto.
- Tajming?
Voz u pet je otišao, logično, jer je prošlo pet časova. U šest su bili u Uljmi.
- Znači uhvatili su voz u sedam?
Ne, naime, za voz u sedam znao je samo gosodin Jovanović, čika sa plavom kapom nije bio upoznat sa istim.
- I šta sad?
Pa ništa, na autobus.
- U koliko sati?
U sedam i petnaest.
- Dobro, a do polaska autobusa?
Pivo u centru Uljme.
фебруар 24, 2005
Odmor u Donjem Stolivu
Nema brijanja. Verovatno neće biti ni kupanja. Tek poneko zapiranje. Imam pravo na samo jednu promenu donjih gaća, što možemo podvesti i pod resursno ograničenje. Pod isto se mogu podvesti i jedna sveska i dve i po knjige: "Cigarete su uzvišene", "Antologija ekspresionističke pripovetke" i pola "Uliksa". Kafa 30 dinara, dvajzdojedanes, peron šest, siguran minus, suv minus. Muzika prava stanična, volume isto staničan, slab bas, suv bas, minus bas.
Kola 41, 6 kreveta, u kupeu, ja skroz dole, preko puta neki dečko, prvi sprat - neki par, drugi sprat dve devojke. Pola sata od polaska tiho, mračno, toplo i ušuškano. Druženje ništa, pušenje takođe. U pola noći upada tzv. Predstavnik, te kod jedne od devojaka ti on pronalazi "nešto malo" garderobe, no ipak više nego je to prosečnom čoveku potrebno. Komentar je "Gospođice, to su priče za malu decu", a zatim navodi i neke članove, na koje ista prevrće očima.
Petnajzdoosam Podgorica, petnajzdodevet Bar. Ljudi i saobraćaja kao u nedeljnim jutarnjim beogradskim časovima, oldou ic ponedeljak. Pošto do Tivta? Četiri evra. Nizputim se drumom u pravcu, ne bih li nešto ustopao, no dižem ruke posle pola sata, mini bus me privoljava za tri i po. Postariji gospodin, kamenog pogleda, sedi na prednjem levom sedištu. Oko nas neki hladni ljudi, šušte papiri, odozada smrdi, jao gospode! Jedanaest Tivat, ustremljujem se pravo ka moru i sada ja već sjedim na obali, dok talasi bezuspešno pokušavaju da me zapljusnu. Nešto pirka, na oblai nikog, visoko gore snega, niđe galebova, a povazda oblaka. Čekam petnajzdodvanes do Stoliva, gorepomenutog Donjeg. Planiram da iskonfisciram jogurt, udruživši ga sa ostacima projane od sinoć, što je bejah ponio otkuće. Obalom samo jedan unezvereni mladić sa staramajkom i kišobranom, gleda me kao da sam Posejdon, olovka umesto trozupca. S' jedne strane ulice ulični prodavci cigareta, s' druge policajci, paze da ih neko ne pokrade. Isturena odelenja, valjda, Milove virtuelne komapnije.
Reči umesto fotoaparta.
Jogurt umesto piva.
Od jutrošnjeg buđenja osećam se blago omamljeno, jal klima, jal galebovi. Glava mi nekako čudno, nakrivo stoji. Stoliv 75 cenata, za par minuta.
Dvanaest Stoliv, apartmani u Kafkijanskom stilu, samo jedno kuče izlete na poluvolej, boga ti tvoga maloga, šta se dereš koj' moj! Delovi rečenica uhvaćeni u mini busu: "...onaj što pravi kuću", "...ona baba", "...da me ne uvati milicija".
U apartmanu hladnije nego napolju. Sunce se trudi, ali danas, izgleda ništa. I dalje su sve kombinacije u igri, ako ne danas ili makar delimično, eventualno samo ono, ali bez detaljisanja, pa ima vremena, tek sam stigao. Dvesta metara od terase, vazdušnom linijom, jedan čovek se pojavio na vidiku, izašao iz kuće sa mobilnim i nakon par reči nestao. Koliko smem da primetim, od zvukova su tu neki štiglic lajk, kapi u oluk, a siva mačka na proplanku pored terase ne proizvodi nikakve zvukove. Po svemu sudeći, svako kuče ovde poznaje svakog meštanina; lajanjem ovi upozoravaju da je prisutan stranac. Pogled na zaliv, kuće i planine je čist, boje su guste, pastelne, sve je realnije nego leti. "Pazi ovo!", već čujem sebe, al' nije to poenta, "sediš na kamenoj marini, nakon što si skinuo jaknu, gledaš Perast; projana i jogurt, jedan auto na svakih 5 minuta." Konačno, jedan galeb, zatim gomila, kruže, gomilaju se, orgijaju. Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe i dalje su tu, nemi suparnici. Nabrajati vegetaciju ne bih umeo. Konačno, svoje misli imam kao na dlanu. Ceo svet je moj!
Ustajem, vadim suve školjke iz dupeta i krećem put Kotora, pa dokle. Na sledećoj okuci gubim pogled na apartmane i pada prva cigareta (lažem, druga, ali iz poetskih razloga, zovimo je prva) u Crnoj Gori, ne džukački u vozu, nego na bedemu, gušt trip. Opušak, naravno, ne završava ni u moru, ni na marini, već kako dolikuje, u pripremljenoj kesi, da se druži sa ambalažom od jogurta i alu folijom prošaranom mrvicama projane. Svaki momenat je moj, surovo moj.
Deo koji sledi zapisan je pod svetlošću sveće. Dakle, ubrzo nakon prispeća zaputih se ka Kotoru. Javljam se domarki, izvesna gospođa Marić. Na pošti sam i javljam se majci i Zorici. Pre Prčnja, nailazim na struju sve hladnijeg vazduha. Nakon uvodnih kapljica, kratka simfonija završava se u velikom stilu - gradom, veličine zrna graška. Pod nadstrešnicom sam do kraja petominutnog koncerta. Iza Prčnja kreće kiša, pojačava se, slabi, tinja, tu je i vetar. U Kotor ulazim bez kiše. S' moje leve strane, na vodi, nekoliko kajakaša. Kratka šetnja po starom gradu, prosto bauljam; razdaljina nimalo naivna, u pitanju je desetak kilometara. Konoba se zove "Bastion", a lignje su pržene. Plus kuvani krompir, plus blitva. Po mom uverenju, bastion znači tvrđava - to je valjda neki "bokeljški". Čašu vina i načetu trinaestu glavu Uliksa mučki prekida nestanak struje. Unutra je udobno, onirično, ali se meni ipak ne zvrnda u prazno. Sem toga, ovde je zabranjeno pušenje, stoga sporednim izlazom iz starog grada, a pod tendom neke zatvorene radnje dešava se druga cigareta, kao logičan nastavak upravo izvedenog mi obroka. Pokušavam da se poprisetim mesta gde staju autobusi, obzirom da bejah ovde pre nekoliko; to je plato ispred glavnog ulaza u stari grad. Bezuspešnih i posve mokrih sat i po vremena dreždenja odvode me na glavnu autobusku stanicu. Struje i dalje nema, sedam časova je, a Bik Koji Sedi predskazuje polazak autobusa za Tivat preko Prčnja u osam i pet. Sve se dešava u znaku sveća i automobilskih svetala. Sem par časnih izuzetaka, cela Boka je u mraku. Reklama na hotelu "Fjord", sem tačnog vremena, tačnog datuma i još koječega, pokazuje 10°C, u šta nemam razloga da sumnjam. Provala i rominjanje prelivaju se jedno u drugo. Sem turske kafe, u kafani autobuske stanice, zadobijam i besplatno piće, tačnije domaća loza, komada jedan, za zagrevanje utrobe i duše. Piće platio jedan od onih "što ne izbivaju"; isti, naime, trtlja o ex Jugi; ona čaša vina u ruci omogućava mu da u istoj rečenici (ako bi se ta verbalna forma kod njega mogla tako nazvati) spoji Pulu, Beograd i Banja Luku. Kafanom, pod svetlošću sveće, defiluju njegovi prijatalji, rođaci sa svih strana, poznate ličnosti, hvataju se plešu, uskovitlavaju se...
U osamipetnaest povratak. Apartmani su jezivi - kiša, mrkli mrak, a ja sam smešten u apartmanu na vrhu. Inače, taj kompleks, u kom sam odseo, se od puta uzdiže na brdo - postoji nekih pešes nivoa zgrada sa odgovarajućim platformama - zaravnima. Potpun pogled sa terase na more zaklanja mi prethodni nivo zgrada. Ipak, vidi se more, vidi se Perast.
Noć ponedeljak na utorak pripala je nebu i zemlji. Grčki bogovi su imali sednicu tamo gore i sve govori da se nije dobro završilo. Sednica se nastavlja do danas, sa prekidima. Jovina vreća za spavanje opravdala je svoj renome, udružena sa još 2 ćebeta. U sobi huu.
Spavao sam bezmalo jedanaest sati - pešačenje i kišnjenje učinili su svoje. Nakon kratkog prepodnevnog grada, sledi prepodneveni pljusak. Kiša se smiruje i ja odlazim do prodavnice. Prvu nalazim nekih par stotina metara nizmorski. Velike nemani iskaču iz mora i zarivaju svoje zube u kamene bedeme. Njihova pljuvačka pada po drumu i po meni. Iiiha! Posejdon napada grad. Svi su se, pretrnuli od straha, pozabijali u mišje rupe. Narednih sat i po uživam i čarima Teslinog postignuća. Čarape nisu nikako mogle da se osuše u hladnoj sobi, ali su pored mini šporeta planule za tili čas. Tu je doručak, tu je i kafa, ol baj majself. Urlik bojlera najavljuje vodu, ali i ponovni nestanak struje. A dolazak vode se prepoznaje tako što, kad se odvrne česma, nešto curka iz nje.
S' terase more se pjeni, belasaju se jezičci po vodi, podloga je tamno zeleno-plava. Oblaci vidno hitaju ka zapadu i tamo se gomilaju. Bura huji, mora odgovara. Tik uz terasu brdo, priroda, penju se u nedogled. Neugledno rastinje. Struja ponovo. Podgrevam se na šporetu.
Mala šetnja. U Rumskom odmaralištu priupitavam za kakvo mesto za popiti nešto. Konoba "Verige" nalazi se na izlazu iz Stoliva ka Tivtu. Prigodan naziv. Jedva primetna reklama nalazi se preko puta ulaza, koji se zelenom patosnicom i karakterističnim staklovratima ničim ne ukazuje da se radi o kafani. A unutra ... Drveni stolovi i klupe, dve prostorije jednake veličine, po zidovima ribarske mreže. Blagi, ali gostoljubiv zadah ribe. Obične sijalice bez ikakve estetike, dve kvarcne grejalice, akvarijum bez riba, flaše po stolovima, zapušteno, ali opušteno. Vičem gazdu, no njega ni od korova. Na prozoršanku pleteni ćupovi, garant domaće vino. U dnu, ispod stepeništa, prekrivena keceljama i starim novinama leži stara gitara, klasična. Plastične žice, sve su na broju. Ohoho! No, ne usuđujem se da je dodirnem, kao ni bilo šta drugo. Zauzimam strateški položaj, leđa ka zidu. Na stolu se nalazi masivan ključ, sumnjam da je od manastira. Gazde i dalje.
Pojavljuje se nakon pet do deset minuta. Vrlo ljubazan, skroman čovek, vidi se odmah. Domaće crno. Jednu čašu. Idu festivalske marinade, ženski glas, tri akorda prosek. Kako to već biva, razgovor se otpočinje paušalnom studijom vremenskih prilika. Gazda kaže da ne pamti ovako loše vreme. Pogoršalo se od 20.januara. U Trebinju je, veli, izbio kvar i zbog toga se struja drži kao na koncu. Za strujom, naravno, ubrzo nestaje i voda. Ne mogu da se požalim, njegovo prisustvo i druželjubivost nisu napadni. Naprotiv. To je zbog toga što je čovek iskren, jednostavan. Ispostavlja se da je bio direktor Pekarske industrije u Kotoru, završio Višu Primorsku u Dubrovniku, a zatim i Ekonomski fakultet, gde ono beše. Razgovor se vrlo logično razvija, čovek je pametan, ono što se kaže narodski pametan. Dig'o ruke od sveopšteg kupleraja i otpočeo sopstveni biznis - konoba i izdavanje soba, naravno leti. Žena teško bolesna. Ćerka na studijama književnosti u Nikšiću. No on je vrlo pribran u celoj situaciji, stoik, pravi Bokelj, vidi se da je puno toga proša. Priča o korupciji, o zelenašenju, jadnom stanju privrede u Crnoj Gori, retrospektiva već poznatih činjenica, al' neke stvari se uvek iznova prepričavaju, jer što se kaže "jebiga". Čuje se neka lomljava napolju, gazda izleće. Vetar odneo crep sa krova. Ciklon, kaže. Kratko traje, ali veliku štetu napravi. Izvirujem i ja. More u izmaglici kiše. Depresivno je ovde zimi, potvrđuje on moja zapažanja. Zanosio sam se ranijih godina da preplivam na drugu stranu, u Perast, no su me odvratili, ponajviše zbog struja. Nema, kaže, nije to takostrašno, hiljadu dvesta metara, deca preplivavaju za četresipet minuta. Morski pas može da se pojavi, ali to je retkost - zabeležena su tri slučaja na Jadranu u zadnjih 50 godina - u Budvi, u Splitu i u Istri. Riblja čorba zgotovljena je za 20 minuta. Nisam ljubitelj ribe, al' ovo je leglo neverovatno. Prepričava mi kako se pravi, skuva se prvo voda, peršun, luk, paradajz (bolje svež), svi začini, malo sirćeta (da riba ostane cela). Kad se to ugreje, pristavi se riba i to se lagano, na tihoj vatri. Nakon toga kafa i ja sam potpun. Dolaze neki ljudi, ja se udubljujem u čitanje, povremeno zapišavajući notes.
U trinaestoj glavi Džojsovog Uliksa iščitavao sam Kortasara i u bebici Bordman video Rokamadura. Prisutna je razigrana poetska digresija, tako prepoznatljiva za mlađeg pisca.
Nakon prijatnog popodneva vraćam se u gornji apartman. Po inerciji sam se u njega smestio, jer sam već dva puta tu odsedao. Da vidimo kakav je donji. Bogami, u donjem nema huu. Prelazak iz Meke u Medinu. "Thunder and Lightning", suptilna pesma, čini mi se Level 42, dođe mu kao ironija na ono što se dešava u utorkovom napolju uveče. Oluci su totalno nepripremljeni za svu tu silesiju; kiša ih ne konstatuje. Struja 'oće piški neće piški. Ne spava mi se, devet sati uveče. Osećam se kao Robinzon, već sada pod svetlošću sveće, kao i sinoć; tako će se verovatno završiti dan. Leva ruka osetno hladnija od desne, koja se zagrejala pisanjem. Sklapam ruke da bi ugrejao levlju. Sedim za stolom. Levo sveća. Desno, malo iza mene, senka. Produžena. Kao espreso. Struja ponovo. Struja totalno menja čoveku trip. Ništa mi ne može pokvariti raspoloženje. Malo zavisim od fizičkih uslova, više od mogućnosti da raspletem misli. Kao pletenice. Da opletem svoje. Mobilni časovnik kaže da ja u dvajsjedanideset radim vežbe za razgibavanje, pretežno leđa. Posle dva dana kažem, dobro je što nisam nikoga poveo. Surovo je, ovo retko ko može da izdrži, a da se ne požali. Ne bih imao ni kome. Sveska mi dođe kao drugo ja. Pričam sebi, onako kako bih pričao nekom drugom. Čista blumovština! Imam česte asocijacije na služenje vojnog roka; to je bilo vreme mog duhovnog pročišćenja, hodočašće. Ne verujem da je još neko išta slično doživeo. Jer dok se ona kurva spremala za put preko vode, ja sam u brdima povrh Valjeva sve jače osećao samog sebe. Dok sam izvodio mehaničke radnje, puzanje, pokrete sa oružjem i ostale gadarije, iznutra se dešavalo nešto jako, dešavao sam se ja, neverovatan ja, nezavisno od svega što me okružuje, nikakav bol, nikakvo blato, nikakav fizički napor; sve je postalo smešno, parodija, pompa, cirkus. Sve te igre, sve je to, smućkano u mojoj glavi, izgledalo kao kakav bordel. Piši kao što misliš. Misli kako ti drugi kažu.
Sreda, sedamidvajs, nešto me budi kroz šalone. Doručak na terasi, drugo poglavlje. Gazda "Veriga" mi je napomenuo da ide rano, pre sedam, u Kotor, pa u Tivat, pa ako hoću ... To sam propustio, ali svejedno stižem u Tivat pre deset. Sunce se koleba, piri nešto hladnjikavo. Jedni u zimskim jaknama, drugi u duksericama, sedi se i u baštama kafića, ljudi odlučite se koje je godišnje doba. Na keju problejavam, neobavezno zevnem, oči mutne, poluzatvorene.
... Jer vreme ovde nije ono tamo. Razgledavam Tivat, prošao sam kroz neki park; tu je odmah luka. Dolazim do letnje pozornice i tu malo ovo ono. Put me vode naviše i ja sav ushićen, shvatm da se isti penje iznad grada, na brdo. Krivuda, to su već kakva seoska domaćinstva, raznih sorata, kuće niske, visoke, novije, stare, nedovršene ... Dobar pogled odavde, malko sam se priznojio, pecka me guza, bejah i ja Titov pionir. Piši kao što misliš. Prepoznajem dole crkvu, pored koje sam prošao. Oko mene ovce, one ble, ja ble, tu su i guske, kokoške, mačke, padine, neki džukci. Dobar dan, nazva neki čovek pomoz' bog. 'Dan, odzvonih ja. Postariji čovek, sed. Priča kako je pevao u klapama, po Boki, pa i šire. Viđao razne sastave. Oni iz Dalmacije su, kaže, ponajbolji. Prvi glas im peva u falsetu. A pevao i solo po festivalima. Tozovčeve, Safetove itd. Srećko. Žena. Ćerka malo mentalna. Objašnjava mi za boju glasa, priča o uzimanju daha. Malo ponavlja priču, nije strašno. Hvata štiglice. Ide na Plavi horizont i tamo hvata kapitalce. Prepoznaju se po naročitoj pesmi. Kako to, pitam, šta to oni imaju, po čemu se razlikuju? Svi oni, veli, pevaju manje više isto, al' ima poneki što se razlikuje, on je na skali čista petica. Taj ima onu "završnicu", gestikulira matori rukama, kao da nešto produžava, jer ne može da otpeva štiglicovu pesmu, iako je ima u glavi. Pominje svoja lutanja, siromaštinu koja je pritisla, ali se ne žali previše. Proživeo, koliko vidim. Prođe neka pička, utiša deda, ja stadoh malo da popričam, matori nije naivan, žena mi gleda kroz prozor. Horizont. U proleće. Trajektom. To je gušt. Ova današnja omladina, pa imitira klavijature, sve sam razumeo, to je sve kurac, veli. Treba da krenem, 'ajde sinko, pa do'vati nešto dole u gradu, smeje se opako taj gad. Onako sa strane, konspirativno, dok ulazi u kuću. Smeje se i drugi gad. Na putu do dole naprasno odlučujem da se večeras vratim u Bg. Ova tri dana kao nedelju dana u Bgu. Nije to isto. To je neko drugo vreme. Drugi jezik. Drugi ljudi. Dva sata mi je trebalo za Stoliv, pakovanje i da ponovo budem u Tivtu. Iz Tivta zovem železničku stanicu u Baru. Desio se neki odron, voz ide do Podgorice, pa autobusom do Mojkovca, pa onda voz do kraja. Nema kušeta i spavaćih kola.
Sa autobuske u Baru, lagano u nepoznatom pravcu. U stvari, negde niz prugu, pa putem, eto me u centru. Cilj je neka kafana. "Berlin" spolja izgleda savršeno, iznutra pravo. Mrči se napolju, 'oće piški, jal su galebovi. Nema skoro nikog u kafani, to je dobro zbog pisanja. Na radiju otcepljenje mirnim putem. Der Himmel über Berlin. Za tebe uvek biću tu. Dodir leđa o leđa. Pola stepena naviše, nakon prvog referena, pre druge strofe. Pale se svetla u zgradi prekoputa. U kafani sednem uvek do prozora. Bolje od TV-a. Nemi film. Sećam se kad sam na Rajcu za Novu 2004. ispisao 2 velike stranice u knjigu utisaka. Lagala si me, ti samo lagala si me. Zoka. To nema veze sa pesmom, više sa sumrakom. Zlatara Mikel, kvalitet koji traje. Srpski neo-soul sa bll effektom. Neka riba. Nadoknadiću na blogu dvomesečnu pukotinu. Nisam poslao SQL razglednice, kako sam planirao, malo mrzelo, malo zaboravio, malo nema smisla zbog kratkosti ostajanja. Stare zidne svetiljke. Otkako je pao mrak vise i na drveću pored kafane. Kad budem izašao tamo ih više neće biti. Jedno nikšićko manje na svetu. Ostala je samo boca prazna, eh da, eh da. Jodeleihu! Evo nam i Čole. A evo i Balaševića, smrdljivog slatkorečivca, čisto prženje od čoveka, sistemi ga održavaju u životu. Moram cigaru, nijedna danas. Ovo nije pripovedački prezent, ovo je pravi prezent. Koštunica ocijenio. Al' srce junačko ne mogade izdržati, te naruči pljeskavicu. Uh!
Kružni tok kod železničke. Marketi, kafei, jedan policajac, retko auto. Ulična svetla. Što li sam izlazio iz kafane? Oktobar, vetar. Pusto. U stanicu ulazi majka sa detetom. Ah, te mlade majke! Plava, ponosita. Bekeljim sa detetu, ne bih li privoleo majku na priču. Ta ta da ta! Gde je tata, mala, bilo bi suviše pretenciozno. Zbog cigarete izlazim napolje. Igra pikavca, vetra i cipele. Lete varnice.
Pola deset pisak. Pet minuta docnije tadam tadam. Podgorica. Autobus. Saobraćajna nezgoda pre Kolašina. Stojimo dva sata u mestu, pre će tunel da se pomeri, pre će snijeg da okopni, no što ćemo ti mi krenuti. Vukojebina. Gužva u busu, ljudi nervozni, izvinite gospodine što vam gazim rep. Sprijateljio se tokom puta sa nekim mlađim ljudima, jedan Kotoranin, velik kao dva, njegova prijateljica australijanka, došla da vidi ljepote, jedna beograđanka, jedan šapčanin. Zajebancija, šarage. Pomogo Vladu oko kofera. Mojkovac. Kupe kao konzerva sardine. Rakovica devet sati. Krmelji, prljav ranac, 59, Petlovac.
Kola 41, 6 kreveta, u kupeu, ja skroz dole, preko puta neki dečko, prvi sprat - neki par, drugi sprat dve devojke. Pola sata od polaska tiho, mračno, toplo i ušuškano. Druženje ništa, pušenje takođe. U pola noći upada tzv. Predstavnik, te kod jedne od devojaka ti on pronalazi "nešto malo" garderobe, no ipak više nego je to prosečnom čoveku potrebno. Komentar je "Gospođice, to su priče za malu decu", a zatim navodi i neke članove, na koje ista prevrće očima.
Petnajzdoosam Podgorica, petnajzdodevet Bar. Ljudi i saobraćaja kao u nedeljnim jutarnjim beogradskim časovima, oldou ic ponedeljak. Pošto do Tivta? Četiri evra. Nizputim se drumom u pravcu, ne bih li nešto ustopao, no dižem ruke posle pola sata, mini bus me privoljava za tri i po. Postariji gospodin, kamenog pogleda, sedi na prednjem levom sedištu. Oko nas neki hladni ljudi, šušte papiri, odozada smrdi, jao gospode! Jedanaest Tivat, ustremljujem se pravo ka moru i sada ja već sjedim na obali, dok talasi bezuspešno pokušavaju da me zapljusnu. Nešto pirka, na oblai nikog, visoko gore snega, niđe galebova, a povazda oblaka. Čekam petnajzdodvanes do Stoliva, gorepomenutog Donjeg. Planiram da iskonfisciram jogurt, udruživši ga sa ostacima projane od sinoć, što je bejah ponio otkuće. Obalom samo jedan unezvereni mladić sa staramajkom i kišobranom, gleda me kao da sam Posejdon, olovka umesto trozupca. S' jedne strane ulice ulični prodavci cigareta, s' druge policajci, paze da ih neko ne pokrade. Isturena odelenja, valjda, Milove virtuelne komapnije.
Reči umesto fotoaparta.
Jogurt umesto piva.
Od jutrošnjeg buđenja osećam se blago omamljeno, jal klima, jal galebovi. Glava mi nekako čudno, nakrivo stoji. Stoliv 75 cenata, za par minuta.
Dvanaest Stoliv, apartmani u Kafkijanskom stilu, samo jedno kuče izlete na poluvolej, boga ti tvoga maloga, šta se dereš koj' moj! Delovi rečenica uhvaćeni u mini busu: "...onaj što pravi kuću", "...ona baba", "...da me ne uvati milicija".
U apartmanu hladnije nego napolju. Sunce se trudi, ali danas, izgleda ništa. I dalje su sve kombinacije u igri, ako ne danas ili makar delimično, eventualno samo ono, ali bez detaljisanja, pa ima vremena, tek sam stigao. Dvesta metara od terase, vazdušnom linijom, jedan čovek se pojavio na vidiku, izašao iz kuće sa mobilnim i nakon par reči nestao. Koliko smem da primetim, od zvukova su tu neki štiglic lajk, kapi u oluk, a siva mačka na proplanku pored terase ne proizvodi nikakve zvukove. Po svemu sudeći, svako kuče ovde poznaje svakog meštanina; lajanjem ovi upozoravaju da je prisutan stranac. Pogled na zaliv, kuće i planine je čist, boje su guste, pastelne, sve je realnije nego leti. "Pazi ovo!", već čujem sebe, al' nije to poenta, "sediš na kamenoj marini, nakon što si skinuo jaknu, gledaš Perast; projana i jogurt, jedan auto na svakih 5 minuta." Konačno, jedan galeb, zatim gomila, kruže, gomilaju se, orgijaju. Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe i dalje su tu, nemi suparnici. Nabrajati vegetaciju ne bih umeo. Konačno, svoje misli imam kao na dlanu. Ceo svet je moj!
Ustajem, vadim suve školjke iz dupeta i krećem put Kotora, pa dokle. Na sledećoj okuci gubim pogled na apartmane i pada prva cigareta (lažem, druga, ali iz poetskih razloga, zovimo je prva) u Crnoj Gori, ne džukački u vozu, nego na bedemu, gušt trip. Opušak, naravno, ne završava ni u moru, ni na marini, već kako dolikuje, u pripremljenoj kesi, da se druži sa ambalažom od jogurta i alu folijom prošaranom mrvicama projane. Svaki momenat je moj, surovo moj.
Deo koji sledi zapisan je pod svetlošću sveće. Dakle, ubrzo nakon prispeća zaputih se ka Kotoru. Javljam se domarki, izvesna gospođa Marić. Na pošti sam i javljam se majci i Zorici. Pre Prčnja, nailazim na struju sve hladnijeg vazduha. Nakon uvodnih kapljica, kratka simfonija završava se u velikom stilu - gradom, veličine zrna graška. Pod nadstrešnicom sam do kraja petominutnog koncerta. Iza Prčnja kreće kiša, pojačava se, slabi, tinja, tu je i vetar. U Kotor ulazim bez kiše. S' moje leve strane, na vodi, nekoliko kajakaša. Kratka šetnja po starom gradu, prosto bauljam; razdaljina nimalo naivna, u pitanju je desetak kilometara. Konoba se zove "Bastion", a lignje su pržene. Plus kuvani krompir, plus blitva. Po mom uverenju, bastion znači tvrđava - to je valjda neki "bokeljški". Čašu vina i načetu trinaestu glavu Uliksa mučki prekida nestanak struje. Unutra je udobno, onirično, ali se meni ipak ne zvrnda u prazno. Sem toga, ovde je zabranjeno pušenje, stoga sporednim izlazom iz starog grada, a pod tendom neke zatvorene radnje dešava se druga cigareta, kao logičan nastavak upravo izvedenog mi obroka. Pokušavam da se poprisetim mesta gde staju autobusi, obzirom da bejah ovde pre nekoliko; to je plato ispred glavnog ulaza u stari grad. Bezuspešnih i posve mokrih sat i po vremena dreždenja odvode me na glavnu autobusku stanicu. Struje i dalje nema, sedam časova je, a Bik Koji Sedi predskazuje polazak autobusa za Tivat preko Prčnja u osam i pet. Sve se dešava u znaku sveća i automobilskih svetala. Sem par časnih izuzetaka, cela Boka je u mraku. Reklama na hotelu "Fjord", sem tačnog vremena, tačnog datuma i još koječega, pokazuje 10°C, u šta nemam razloga da sumnjam. Provala i rominjanje prelivaju se jedno u drugo. Sem turske kafe, u kafani autobuske stanice, zadobijam i besplatno piće, tačnije domaća loza, komada jedan, za zagrevanje utrobe i duše. Piće platio jedan od onih "što ne izbivaju"; isti, naime, trtlja o ex Jugi; ona čaša vina u ruci omogućava mu da u istoj rečenici (ako bi se ta verbalna forma kod njega mogla tako nazvati) spoji Pulu, Beograd i Banja Luku. Kafanom, pod svetlošću sveće, defiluju njegovi prijatalji, rođaci sa svih strana, poznate ličnosti, hvataju se plešu, uskovitlavaju se...
U osamipetnaest povratak. Apartmani su jezivi - kiša, mrkli mrak, a ja sam smešten u apartmanu na vrhu. Inače, taj kompleks, u kom sam odseo, se od puta uzdiže na brdo - postoji nekih pešes nivoa zgrada sa odgovarajućim platformama - zaravnima. Potpun pogled sa terase na more zaklanja mi prethodni nivo zgrada. Ipak, vidi se more, vidi se Perast.
Noć ponedeljak na utorak pripala je nebu i zemlji. Grčki bogovi su imali sednicu tamo gore i sve govori da se nije dobro završilo. Sednica se nastavlja do danas, sa prekidima. Jovina vreća za spavanje opravdala je svoj renome, udružena sa još 2 ćebeta. U sobi huu.
Spavao sam bezmalo jedanaest sati - pešačenje i kišnjenje učinili su svoje. Nakon kratkog prepodnevnog grada, sledi prepodneveni pljusak. Kiša se smiruje i ja odlazim do prodavnice. Prvu nalazim nekih par stotina metara nizmorski. Velike nemani iskaču iz mora i zarivaju svoje zube u kamene bedeme. Njihova pljuvačka pada po drumu i po meni. Iiiha! Posejdon napada grad. Svi su se, pretrnuli od straha, pozabijali u mišje rupe. Narednih sat i po uživam i čarima Teslinog postignuća. Čarape nisu nikako mogle da se osuše u hladnoj sobi, ali su pored mini šporeta planule za tili čas. Tu je doručak, tu je i kafa, ol baj majself. Urlik bojlera najavljuje vodu, ali i ponovni nestanak struje. A dolazak vode se prepoznaje tako što, kad se odvrne česma, nešto curka iz nje.
S' terase more se pjeni, belasaju se jezičci po vodi, podloga je tamno zeleno-plava. Oblaci vidno hitaju ka zapadu i tamo se gomilaju. Bura huji, mora odgovara. Tik uz terasu brdo, priroda, penju se u nedogled. Neugledno rastinje. Struja ponovo. Podgrevam se na šporetu.
Mala šetnja. U Rumskom odmaralištu priupitavam za kakvo mesto za popiti nešto. Konoba "Verige" nalazi se na izlazu iz Stoliva ka Tivtu. Prigodan naziv. Jedva primetna reklama nalazi se preko puta ulaza, koji se zelenom patosnicom i karakterističnim staklovratima ničim ne ukazuje da se radi o kafani. A unutra ... Drveni stolovi i klupe, dve prostorije jednake veličine, po zidovima ribarske mreže. Blagi, ali gostoljubiv zadah ribe. Obične sijalice bez ikakve estetike, dve kvarcne grejalice, akvarijum bez riba, flaše po stolovima, zapušteno, ali opušteno. Vičem gazdu, no njega ni od korova. Na prozoršanku pleteni ćupovi, garant domaće vino. U dnu, ispod stepeništa, prekrivena keceljama i starim novinama leži stara gitara, klasična. Plastične žice, sve su na broju. Ohoho! No, ne usuđujem se da je dodirnem, kao ni bilo šta drugo. Zauzimam strateški položaj, leđa ka zidu. Na stolu se nalazi masivan ključ, sumnjam da je od manastira. Gazde i dalje.
Pojavljuje se nakon pet do deset minuta. Vrlo ljubazan, skroman čovek, vidi se odmah. Domaće crno. Jednu čašu. Idu festivalske marinade, ženski glas, tri akorda prosek. Kako to već biva, razgovor se otpočinje paušalnom studijom vremenskih prilika. Gazda kaže da ne pamti ovako loše vreme. Pogoršalo se od 20.januara. U Trebinju je, veli, izbio kvar i zbog toga se struja drži kao na koncu. Za strujom, naravno, ubrzo nestaje i voda. Ne mogu da se požalim, njegovo prisustvo i druželjubivost nisu napadni. Naprotiv. To je zbog toga što je čovek iskren, jednostavan. Ispostavlja se da je bio direktor Pekarske industrije u Kotoru, završio Višu Primorsku u Dubrovniku, a zatim i Ekonomski fakultet, gde ono beše. Razgovor se vrlo logično razvija, čovek je pametan, ono što se kaže narodski pametan. Dig'o ruke od sveopšteg kupleraja i otpočeo sopstveni biznis - konoba i izdavanje soba, naravno leti. Žena teško bolesna. Ćerka na studijama književnosti u Nikšiću. No on je vrlo pribran u celoj situaciji, stoik, pravi Bokelj, vidi se da je puno toga proša. Priča o korupciji, o zelenašenju, jadnom stanju privrede u Crnoj Gori, retrospektiva već poznatih činjenica, al' neke stvari se uvek iznova prepričavaju, jer što se kaže "jebiga". Čuje se neka lomljava napolju, gazda izleće. Vetar odneo crep sa krova. Ciklon, kaže. Kratko traje, ali veliku štetu napravi. Izvirujem i ja. More u izmaglici kiše. Depresivno je ovde zimi, potvrđuje on moja zapažanja. Zanosio sam se ranijih godina da preplivam na drugu stranu, u Perast, no su me odvratili, ponajviše zbog struja. Nema, kaže, nije to takostrašno, hiljadu dvesta metara, deca preplivavaju za četresipet minuta. Morski pas može da se pojavi, ali to je retkost - zabeležena su tri slučaja na Jadranu u zadnjih 50 godina - u Budvi, u Splitu i u Istri. Riblja čorba zgotovljena je za 20 minuta. Nisam ljubitelj ribe, al' ovo je leglo neverovatno. Prepričava mi kako se pravi, skuva se prvo voda, peršun, luk, paradajz (bolje svež), svi začini, malo sirćeta (da riba ostane cela). Kad se to ugreje, pristavi se riba i to se lagano, na tihoj vatri. Nakon toga kafa i ja sam potpun. Dolaze neki ljudi, ja se udubljujem u čitanje, povremeno zapišavajući notes.
U trinaestoj glavi Džojsovog Uliksa iščitavao sam Kortasara i u bebici Bordman video Rokamadura. Prisutna je razigrana poetska digresija, tako prepoznatljiva za mlađeg pisca.
Nakon prijatnog popodneva vraćam se u gornji apartman. Po inerciji sam se u njega smestio, jer sam već dva puta tu odsedao. Da vidimo kakav je donji. Bogami, u donjem nema huu. Prelazak iz Meke u Medinu. "Thunder and Lightning", suptilna pesma, čini mi se Level 42, dođe mu kao ironija na ono što se dešava u utorkovom napolju uveče. Oluci su totalno nepripremljeni za svu tu silesiju; kiša ih ne konstatuje. Struja 'oće piški neće piški. Ne spava mi se, devet sati uveče. Osećam se kao Robinzon, već sada pod svetlošću sveće, kao i sinoć; tako će se verovatno završiti dan. Leva ruka osetno hladnija od desne, koja se zagrejala pisanjem. Sklapam ruke da bi ugrejao levlju. Sedim za stolom. Levo sveća. Desno, malo iza mene, senka. Produžena. Kao espreso. Struja ponovo. Struja totalno menja čoveku trip. Ništa mi ne može pokvariti raspoloženje. Malo zavisim od fizičkih uslova, više od mogućnosti da raspletem misli. Kao pletenice. Da opletem svoje. Mobilni časovnik kaže da ja u dvajsjedanideset radim vežbe za razgibavanje, pretežno leđa. Posle dva dana kažem, dobro je što nisam nikoga poveo. Surovo je, ovo retko ko može da izdrži, a da se ne požali. Ne bih imao ni kome. Sveska mi dođe kao drugo ja. Pričam sebi, onako kako bih pričao nekom drugom. Čista blumovština! Imam česte asocijacije na služenje vojnog roka; to je bilo vreme mog duhovnog pročišćenja, hodočašće. Ne verujem da je još neko išta slično doživeo. Jer dok se ona kurva spremala za put preko vode, ja sam u brdima povrh Valjeva sve jače osećao samog sebe. Dok sam izvodio mehaničke radnje, puzanje, pokrete sa oružjem i ostale gadarije, iznutra se dešavalo nešto jako, dešavao sam se ja, neverovatan ja, nezavisno od svega što me okružuje, nikakav bol, nikakvo blato, nikakav fizički napor; sve je postalo smešno, parodija, pompa, cirkus. Sve te igre, sve je to, smućkano u mojoj glavi, izgledalo kao kakav bordel. Piši kao što misliš. Misli kako ti drugi kažu.
Sreda, sedamidvajs, nešto me budi kroz šalone. Doručak na terasi, drugo poglavlje. Gazda "Veriga" mi je napomenuo da ide rano, pre sedam, u Kotor, pa u Tivat, pa ako hoću ... To sam propustio, ali svejedno stižem u Tivat pre deset. Sunce se koleba, piri nešto hladnjikavo. Jedni u zimskim jaknama, drugi u duksericama, sedi se i u baštama kafića, ljudi odlučite se koje je godišnje doba. Na keju problejavam, neobavezno zevnem, oči mutne, poluzatvorene.
... Jer vreme ovde nije ono tamo. Razgledavam Tivat, prošao sam kroz neki park; tu je odmah luka. Dolazim do letnje pozornice i tu malo ovo ono. Put me vode naviše i ja sav ushićen, shvatm da se isti penje iznad grada, na brdo. Krivuda, to su već kakva seoska domaćinstva, raznih sorata, kuće niske, visoke, novije, stare, nedovršene ... Dobar pogled odavde, malko sam se priznojio, pecka me guza, bejah i ja Titov pionir. Piši kao što misliš. Prepoznajem dole crkvu, pored koje sam prošao. Oko mene ovce, one ble, ja ble, tu su i guske, kokoške, mačke, padine, neki džukci. Dobar dan, nazva neki čovek pomoz' bog. 'Dan, odzvonih ja. Postariji čovek, sed. Priča kako je pevao u klapama, po Boki, pa i šire. Viđao razne sastave. Oni iz Dalmacije su, kaže, ponajbolji. Prvi glas im peva u falsetu. A pevao i solo po festivalima. Tozovčeve, Safetove itd. Srećko. Žena. Ćerka malo mentalna. Objašnjava mi za boju glasa, priča o uzimanju daha. Malo ponavlja priču, nije strašno. Hvata štiglice. Ide na Plavi horizont i tamo hvata kapitalce. Prepoznaju se po naročitoj pesmi. Kako to, pitam, šta to oni imaju, po čemu se razlikuju? Svi oni, veli, pevaju manje više isto, al' ima poneki što se razlikuje, on je na skali čista petica. Taj ima onu "završnicu", gestikulira matori rukama, kao da nešto produžava, jer ne može da otpeva štiglicovu pesmu, iako je ima u glavi. Pominje svoja lutanja, siromaštinu koja je pritisla, ali se ne žali previše. Proživeo, koliko vidim. Prođe neka pička, utiša deda, ja stadoh malo da popričam, matori nije naivan, žena mi gleda kroz prozor. Horizont. U proleće. Trajektom. To je gušt. Ova današnja omladina, pa imitira klavijature, sve sam razumeo, to je sve kurac, veli. Treba da krenem, 'ajde sinko, pa do'vati nešto dole u gradu, smeje se opako taj gad. Onako sa strane, konspirativno, dok ulazi u kuću. Smeje se i drugi gad. Na putu do dole naprasno odlučujem da se večeras vratim u Bg. Ova tri dana kao nedelju dana u Bgu. Nije to isto. To je neko drugo vreme. Drugi jezik. Drugi ljudi. Dva sata mi je trebalo za Stoliv, pakovanje i da ponovo budem u Tivtu. Iz Tivta zovem železničku stanicu u Baru. Desio se neki odron, voz ide do Podgorice, pa autobusom do Mojkovca, pa onda voz do kraja. Nema kušeta i spavaćih kola.
Sa autobuske u Baru, lagano u nepoznatom pravcu. U stvari, negde niz prugu, pa putem, eto me u centru. Cilj je neka kafana. "Berlin" spolja izgleda savršeno, iznutra pravo. Mrči se napolju, 'oće piški, jal su galebovi. Nema skoro nikog u kafani, to je dobro zbog pisanja. Na radiju otcepljenje mirnim putem. Der Himmel über Berlin. Za tebe uvek biću tu. Dodir leđa o leđa. Pola stepena naviše, nakon prvog referena, pre druge strofe. Pale se svetla u zgradi prekoputa. U kafani sednem uvek do prozora. Bolje od TV-a. Nemi film. Sećam se kad sam na Rajcu za Novu 2004. ispisao 2 velike stranice u knjigu utisaka. Lagala si me, ti samo lagala si me. Zoka. To nema veze sa pesmom, više sa sumrakom. Zlatara Mikel, kvalitet koji traje. Srpski neo-soul sa bll effektom. Neka riba. Nadoknadiću na blogu dvomesečnu pukotinu. Nisam poslao SQL razglednice, kako sam planirao, malo mrzelo, malo zaboravio, malo nema smisla zbog kratkosti ostajanja. Stare zidne svetiljke. Otkako je pao mrak vise i na drveću pored kafane. Kad budem izašao tamo ih više neće biti. Jedno nikšićko manje na svetu. Ostala je samo boca prazna, eh da, eh da. Jodeleihu! Evo nam i Čole. A evo i Balaševića, smrdljivog slatkorečivca, čisto prženje od čoveka, sistemi ga održavaju u životu. Moram cigaru, nijedna danas. Ovo nije pripovedački prezent, ovo je pravi prezent. Koštunica ocijenio. Al' srce junačko ne mogade izdržati, te naruči pljeskavicu. Uh!
Kružni tok kod železničke. Marketi, kafei, jedan policajac, retko auto. Ulična svetla. Što li sam izlazio iz kafane? Oktobar, vetar. Pusto. U stanicu ulazi majka sa detetom. Ah, te mlade majke! Plava, ponosita. Bekeljim sa detetu, ne bih li privoleo majku na priču. Ta ta da ta! Gde je tata, mala, bilo bi suviše pretenciozno. Zbog cigarete izlazim napolje. Igra pikavca, vetra i cipele. Lete varnice.
Pola deset pisak. Pet minuta docnije tadam tadam. Podgorica. Autobus. Saobraćajna nezgoda pre Kolašina. Stojimo dva sata u mestu, pre će tunel da se pomeri, pre će snijeg da okopni, no što ćemo ti mi krenuti. Vukojebina. Gužva u busu, ljudi nervozni, izvinite gospodine što vam gazim rep. Sprijateljio se tokom puta sa nekim mlađim ljudima, jedan Kotoranin, velik kao dva, njegova prijateljica australijanka, došla da vidi ljepote, jedna beograđanka, jedan šapčanin. Zajebancija, šarage. Pomogo Vladu oko kofera. Mojkovac. Kupe kao konzerva sardine. Rakovica devet sati. Krmelji, prljav ranac, 59, Petlovac.
децембар 06, 2004
Ima puno toga da se uradi
Ima puno toga da se uradi
Gomila neopranog suđa
Prljav veš
Mrvice na stolu
Vezujem pertle
Navlačim jaknu
I krećem
Jer ima puno toga da se uradi
Sutradan, vidim kroz prozor
Neko unosi drva i pomislim
Zima će uskoro, treba pribaviti ogrev
Toliko toga još da se uradi
I zato sedim sa nogama na stolu
Eventualno stolici, kafa, mleko
Cigareta ponekad,
Jutro je i ima puno toga da se uradi
Na televiziji vidim
Neke strane daleke zemlje
ima puno toga da se vidi
Sa knjigom krećem u klozet
I kažem sebi
Još toga ima da se uradi
Jer cipele mi propuštaju
I jakna nije prigodna za ovo doba godine
Vidim i prolazim kroz Knez Mihajlovu
Kao pored turskog groblja
Ka Kalemegdanu
I siguran sam da imam dosta toga da uradim
Preko dana kao i uveče.
Gomila neopranog suđa
Prljav veš
Mrvice na stolu
Vezujem pertle
Navlačim jaknu
I krećem
Jer ima puno toga da se uradi
Sutradan, vidim kroz prozor
Neko unosi drva i pomislim
Zima će uskoro, treba pribaviti ogrev
Toliko toga još da se uradi
I zato sedim sa nogama na stolu
Eventualno stolici, kafa, mleko
Cigareta ponekad,
Jutro je i ima puno toga da se uradi
Na televiziji vidim
Neke strane daleke zemlje
ima puno toga da se vidi
Sa knjigom krećem u klozet
I kažem sebi
Još toga ima da se uradi
Jer cipele mi propuštaju
I jakna nije prigodna za ovo doba godine
Vidim i prolazim kroz Knez Mihajlovu
Kao pored turskog groblja
Ka Kalemegdanu
I siguran sam da imam dosta toga da uradim
Preko dana kao i uveče.
Skidanje celulita jebanjem
Nudimo jedinstvenu indijsku metodu, staru hiljadama godina, prenošenu s kolena na koleno. U pitanju je skidanje celulita jebanjem. Naime, ljudi koji izvode ovaj postupak, koji se uči desetinama godina (bezmalo od detinjstva), tvrde da je u pitanju naročita tehnika stalne promene načina ubadanja pacijenta, a te promene pacijent uočava gotovo od početka, pa sve do samog kraja seanse, koja traje tačno 2 sata. Nakon početnih uboda, majstor kreće da menja tehnike, po već ustaljenoj šemi, i menja ih neverovatnom brzinom. Pacijenti kažu da se u početku nalaze u stanju blagog šoka, zatim se osećaju kao da ih trese struja, da bi posle izvesnog vremena, čije trajanje niko još nije uspeo da definiše, jer se čak i poimanje vremena gubi, nalaze u stanju koje nalikuje opisima kliničke smrti. I tada, u momentu spajanja Erosa i Tanatosa, kada se osoba oseća kao da će skoro umreti od jačine doživljenog orgazma, telo doživljava drastične promene, koje bezmalo dovode do podmlađivanja i celokupnog psihofizičkog poboljšanja, a vrlo su primetne i promene na bolje u fizičkom izgledu osobe. Celulit nestaje nakon samo 2-3 seanse kao rukom. Seanse se ne smeju izvoditi u razmaku manjem od mesec dana, a majstori ne preporučuju više od 5 seansi u toku života. Primećeni su i razni propratni efekti, koje ne bismo da spominjemo, jer svako ko ovo nije probao, s razlogom može da se uplaši, no od onih koji urade makar jednu seansu, niko se nije žalio da su mu isti smetali.
Пријавите се на:
Постови (Atom)