Ne znam ni kako, ni u kom se času to dogodilo, samo se sjećam, da su mi se međe između budnog stanja i bunila neosjetno pomakle i da je iz tame, kao crn oblak, iznikla nejasna spodoba, kojoj sam, poljuljane svesti, jedva uspijevala prepoznati obrise, i ostati mirna, i kada sam osjetila da se dišući šumno nadnosi nada me poškropiv me teškim vonjem dezinfekcionih sredstava kakvim odišu sve sanitetske ustanove, dajući mi tim mirisom na znanje da se ipak ne sučeljavam s vlastitom patnjom, već sa naravnom činjenicom, i da nada mnom ne lebdi proizvod mašte, već nečastivi u ljudskom obličju, čiju sam težinu osjetila s vrha glave, na koju se spustila široka muška šaka zatisnuvši mi usta, pa do nogu, kojih su kolena, uprkos grčevitom otporu, brutalno razmaknuta, da bi mi u utrobu, nasilno uz strašnu bol i krv, prodrlo strano himbeno tijelo, uprljavši me zauvijek.

Živojin Pavlović,
Zadah tela (Hladni sjaj glečera)

       I naravno, ne smete zaboraviti da okrenete ključ u bravi. To je, ako ne najbitnija, jedna od stvari koja doprinosi da cela stvar u potpunosti uspe. Veličina prostorije nije bitna, kao ni to da li su pločice postavljene celom visinom ili samo dopola, ali pretpostavlja se da je dužina prostorije bar tolika da vam kolena ne češu vrata. I to je skoro sve što se tiče forme. Naravno, dasku i poklopac ne bih ni dovodio u pitanje pošto bi cela priča izgubila smisao.
       Uopšte nije bitno da li sedate na spušten poklopac ili na dasku, da li su vam pantalone, odnosno suknja, sklupčani oko nogu, da li su vam već prekrili kolena, i tako dalje, i tako dalje. Činjenica je da tamo ne možete da provedete ceo dan. Nije poželjno ni često odlaziti tamo, ali kada se već odlučite na taj potez znajte da ćete biti na sigurnom. Iz jednog, dva, pa i tri navrata možete dobiti svoje dnevno sledovanje samog sebe, svog necenzurisanog ja. Ako ste pak i završili sa "formalnim" delom posla ili možda niste ni počinjali, popričekajte jos malo. Ne morate odmah da šuškate papirom i da kvarite mir i tišinu Izazivajući Nijagaru na Dvoboj. Udahnite još nekoliko puta i probajte da osetite čega sve ima u tom mirisu koji iz dana u dan prikuplja svakojake informacije i izlaže ih u dahu, ne obraćajući pri tom pažnju na cenzuru, dobar ukus i ostala ograničenja. To ste vi, izmoždeni, satrveni od spolja i kao što rekoh, nije bitno, apsolutno nije bitno da li je u pitanju velika nužda, mala nužda, čitanje ili samo sedenje. To vam niko ne može uskratiti. Mislim na vreme i na to šta ćete unutra raditi. To je vaš slobodan izbor. Odlazak na usamljeno ostrvo onako, bez ikakvog višeg estetskog ili moralnog cilja. U bilo koje doba dana. Naprosto, svratite.

Evo jednog zanimljivog teksta koji nažalost još nisam uspeo ceo da pročitam, ali ga toplo preporučujem.

Kalemegdan, vojni muzej, 4.7.2004.

- Mamaaa, a jel ima ovde zmijaaa?
- Nema sine, vidiš da ovde ima puno ljudi i mala je verovatnoća da ima zmija
- A mama, a jel se zmije plaše rata?
- Svi se sine plaše rata, svi ...

      Pre nekoliko meseci putovao sam vozom. Poluprazan vagon, odaje utisak prljavštine, a možda i nije prljav, no to i nije bitno, mi smo i na to navikli. Niža klasa. Dve kolone sedišta, jedna sa leve, druga sa desne strane. Prozori. Pašnjaci, brda. Neke starije, pa gospođe nisu sigurno, ruralne žene, to se može videti i izdaleka po odelu, crnina, dobro poznat simbol, one su u dnu vagona. Izbliza opažam te ispucale ruke i ispijena, ispisana lica, na kojima ni muka više ne može da se prepozna. Na zadnjem sedištu stariji ciganin i njegov sin od nekih deset-jedanaest godina. Tadam-tadam. Tadam-tadam. Dobro poznat ritam. Ja sedim negde pri sredini, desna kolona sedišta, dalje od prozora. Dijagonalno od mene, red ispred, leva kolona, stariji gospodin, čita novine. Uležem u sedište. Pridremah za momenat. Posle izvesnog vremena pridižem se i razbijam uspavanost. Priupitavam gospodina sa novinama o vremenu - sat mu je bio na desnoj ruci, ali suviše daleko da bih mogao da vidim vreme. Kako on ne reaguje, ja ponavljam pitanje. Na kraju ustajem. Nije me ni pogledao. Sa žaljenjem konstatujem da je čovek mrtav. Mrtav a čita novine. Svašta. Uspeo sam da vidim koliko ima sati i vratio se na svoje sedište. Tadam-tadam. Tadam-tadam.