Evo jednog zanimljivog teksta koji nažalost još nisam uspeo ceo da pročitam, ali ga toplo preporučujem.

Kalemegdan, vojni muzej, 4.7.2004.

- Mamaaa, a jel ima ovde zmijaaa?
- Nema sine, vidiš da ovde ima puno ljudi i mala je verovatnoća da ima zmija
- A mama, a jel se zmije plaše rata?
- Svi se sine plaše rata, svi ...

      Pre nekoliko meseci putovao sam vozom. Poluprazan vagon, odaje utisak prljavštine, a možda i nije prljav, no to i nije bitno, mi smo i na to navikli. Niža klasa. Dve kolone sedišta, jedna sa leve, druga sa desne strane. Prozori. Pašnjaci, brda. Neke starije, pa gospođe nisu sigurno, ruralne žene, to se može videti i izdaleka po odelu, crnina, dobro poznat simbol, one su u dnu vagona. Izbliza opažam te ispucale ruke i ispijena, ispisana lica, na kojima ni muka više ne može da se prepozna. Na zadnjem sedištu stariji ciganin i njegov sin od nekih deset-jedanaest godina. Tadam-tadam. Tadam-tadam. Dobro poznat ritam. Ja sedim negde pri sredini, desna kolona sedišta, dalje od prozora. Dijagonalno od mene, red ispred, leva kolona, stariji gospodin, čita novine. Uležem u sedište. Pridremah za momenat. Posle izvesnog vremena pridižem se i razbijam uspavanost. Priupitavam gospodina sa novinama o vremenu - sat mu je bio na desnoj ruci, ali suviše daleko da bih mogao da vidim vreme. Kako on ne reaguje, ja ponavljam pitanje. Na kraju ustajem. Nije me ni pogledao. Sa žaljenjem konstatujem da je čovek mrtav. Mrtav a čita novine. Svašta. Uspeo sam da vidim koliko ima sati i vratio se na svoje sedište. Tadam-tadam. Tadam-tadam.

         Subota, 23.05.2004.
      Privatna atmosfera u stanu moje prijateljice, takozvana diplomska žurka. Ja još diplomirao nisam, evo saću. Nadasve prijativna, da ne kažem komotna atmosfera, miriše na Bosnu. Bitlsi, Purple, pušenje, uglavnom starija škola sa osvrtom na noviju produkciju u vidu džointiranih petparačkih kolutova koje iz zvučnika ispuštaju Darkwood Dub. Terasa, mp3 lista, podijum za igru, mp3 lista - ej, ostavi sledeću pesmu neka ide, terasa, podijum za igru, pivska flaša, pivska flaša - otvori malo prozor jebote - I've been thinking about what you have done to me (nije baš ta, ali ni ona nije loša). I tako.
      Ponoć u vrtu odavno je prošla, situcija ne jenjava. Pomahnitala tutnjava plemenskih, ali ipak električnih bubnjeva budi u nama neke neprevodive dubine, koje izranjaju iz nas hibridizovane molekule jedinjenja nastalog stapanjem znoja i razuzdanosti. Tu dolazimo do centralne teme. Kao kroz maglu, čini mi se da sam se malko istreznio. To me spušta. Osećam da su mi pokreti neprirodni, osmeh izveštačen; osećam kako sam mlitav i radim nešto što ima vrlo sumnjivu moralnu odstupnicu u mom umu. U tom momentu, nekako, sve je to težak privid. To nisam ja, to sam ja nateran. Šta bi bilo kada bi se svi odjednom potpuno istreznili? Dejstvo anestezije prestalo. Da li bi ti isti koji stoje tu, da li bi to i dalje bili mi? Ili ono nismo bili mi, a ovo ipak ... Ili bi ostali samo tupi pogledi, suzdržane misli i poluprazne plastične flaše ...

      Prošle nedelje mi se sje'o mobilni. Nije skroz, samo je malko osakaćen. Njegova hronična bolest je tastatura, koja sem što se povremeno koči, neke dugmiće preferira nad ostalima. Prošle nedelje, IgorStef šalje mi poruku. Ja kao i obično nemam kredu, a pošto sam daleko od stana, nemam halo karticu, teška srca odlučujem da kupim dopunu. Šta se zatim dešava? Pokušavam da ukucam poznati *101*aeklfjreherberbjiebijenbejbnertobn# da bih napojio svog malog jadnog i shvatam da mi ne radi taster *. Onda mi padne na pamet 777, ali kao za inat i sedmica se zainatila. E onda se i ja zainatio. Inače, već sam krenuo ka svom nesuđenom Vidikovcu (Petlovo brdo, bogu iza nogu); sedam u trolu kod Glavne pošte i palim brate. Htedoh samo da siđem do Kneza Miloša, gde bih imao 53 i 23 na raspolaganju, pošto je bio vikend, tačnije subota, a ja hteo što pre da stignem, istuširam se i spremim, pošto se verovatno radilo o "palim brate u grad". Moj inat eskalirao je u gore pomenutoj inače polupraznoj troli, kad sam manijački krenuo da otvram mobilni (Sjemens me i zbog toga nervira što se teško i mučno otvara). U toj ljubavnoj igri sa svojim mobilnim, koji je više ličio na divlji seks no na ljubavnu igru, ja preskačem ciljanu mi autobusku stanicu i eto ti mene na putu za Topčider (kurca mu jebem). Izlazim, konačno otvaram svoju konzervu sardine i nakon tog poluvandalskog čina tešim svog Drugara time što mu čistim tastaturu iznutra. Međutim, nije se umilostivio. Postao ja prilično introvertan i ne želi da deli svoje probleme sa mnom.
      Njegova ćud je učinila da imena novounešenih ljudi budu blago izmenjena - tako moj mobili Terzu ne zove Terza nego Tejza (ne radi mu sedmica koja za sobom vuče p q r & s). Poruke zvuče kao da ih izgovara dete koje je zrelo za logopeda. Ali radi. Bitno je da radi.