Umesto glumaca, nagrađene čistačice pozorišta

      Čistačice Nedelja Stanković i Anka Stamenković dobitnice su godišnje nagrade zaječarskog pozorišta Zoran Radmilović, koja se tradicionalno dodeljuje članovima glumačkog ansambla. Ove godine uprava pozorišta odstupila je od te prakse, pa je nagradu uručila čistačicama, uz obrazloženje da su "umnogome doprinele unapređenju higijene u pozorištu”. Povodom 57-godišnjice pozorišta "Zoran Radmilović" utorak je, u nedostatku premijera, 50. put izvedena predstava "Ženidba i udadba" u režiji Vladimira Lazića, sadašnjeg upravnika pozorišta. (Glas javnosti)

http://www1.serbiancafe.com/vesti/4/index.shtml?1

      Kuća je bila vrlo zapuštena, pa i nedovršena. Nije bila omalterisana. Unutra je smrdelo razno. Miris zagorele čorbe mešao se sa smradom mokraće i malih kučića. Na vratima nas je dočekala devojčica, od oko četrnaest-petnaest godina i stidljivo kazala da će odmah pozvati mamu. Ta gospođa se pojavila kroz nekoliko trenutaka; bila je raščupana, užurbana, i pomalo nervozna. Gledalo nas je poluzabrinuto. Ponudila nas da sednemo. Sto je stajao pored prozora. Na njemu su se nalazile neke prljave krpe, jedna školska sveska, koja je željno iščekivala svoj današnji domaći, masni tanjiri. Gospođa je uzdahnula teško i pokušala da kosu koliko toliko dovede u red. Očigledno joj je bilo mučno što je morala da govori sa nama. Rekla nam je da su joj kuću ostavili neki prijatelji, koji su se sažalili na njih, iz Ukrajine. Oni sad žive u Francuskoj. Čuju se pismom jednom u mesec ili dva dana. Ne planiraju skoro da se vrate. Kuća je takva kakva je. Najstarije dete, sin, trenutno je u zatvoru. Starija od dve ćerke, koja ima osamnaest godina udala se za čoveka od trideset i osam godina. On je isprva bio jako fin, puno je obećavao i njoj i njenoj porodici. Onda se on naglo propio. Devojčica rmbači po kući po vazdan i čeka da se on vrati iz kafane. Preselila se iz jednog pakla u drugi. Mlađa ćerka završava osmi razred. Sem u školu, ne izlazi nikuda. Vrlo je povučena. Malo priča... Samo kad mora. Nema drugova i drugarica.
      Iz susedne sobe začu se nekakvo dranje. Isprva neartikulisano, a zatim su pojedine reči mogle da se razaberu.
      “Opet oni tvoji, a?”, bio je to skoro neljudski krik. “Opet ih dovodiš?” Mi smo se zgledali. Gospođa je zatvorila oči. Izgledala je vrlo umorno.

      Hm, hm ... Ovaj, da. Zašto ja pred njom moram da odigram predstavu? Njoj je potrebno da je čovek šarmira, da bude neko ko nije kao ostali, ko je umetnik, ko ima dobru platu, koji se popeo na Himalaje, video Nijagarine vodopade, zna francuski, bio istaknuta ličnost "Otpora", zna da svira gitaru, saksofon, da mu se telo presijava na suncu kada u majici bez rukava igra košarku, pred društvom prosipa praznu elokvenciju bez pokrića, priseća se neverovatnih doživljaja, priča o politici, kulturi. Čemu sve to? Zar nije dovoljno prići joj i reći jednostavno:"Dobar dan, lep dan danas"? Čini mi se da je već sve sadržano u samoj postavci koja govori o tome da je ona jednostavno žena a ja jednostavno muškarac.

      Luzerština - autsajderizam - svojevrstan urbani fenomen. Izdvojenost iz glavnih tokova, permanentno stanje svesti, večito hodanje po margini, kao akrobata na žici, sa vrlo malom verovatnoćom da se padne još niže, jer žica se nalazi dovoljno nisko. To je kad se surovo podsmevaš svojoj neuravnoteženosti, kad mazohizam pređe u psihičku potrebu, kao cigareta koju pušiš, oslonjen o zid, sa jednom nogom savijenom ka istom, delimično prekrivajući grafit čija se boja malko slila na dole i čiji deo nedostaje zato što je na tom mestu otpao zid, a otpao je upravo zato jer je mnogo njih našlo za shodno da tu pronađe oslonac i da svako od njih, tu na tom mestu, uvek složi takvu facu, da to ni crno beli film ne bi mogao realnije da prikaže.

      ... Moj prst je lagano prelazio maršrutu od njenog čela, preko nosa i usana, neumitno naniže, prirodno se spuštao kao da je stvoren baš za taj put, ravnomerno. Ležao sam pored nje, nag. Čaršav je bio sklupčan negde u dnu kreveta i mirno posmatrao čaroliju koja se odigravala u vazduhu, tu negde, u sobi. Prstu su uskoro prišli i ostali njegovi pratioci, praveći blag zaokret negde oko njenih bedara, dok je u isto vreme protivnički tabor prstiju leve ruke počeo zauzimati položaj na drugom brdu, na njenoj levoj butini, skackajući nečujno i šunjajući se da zauzme najbolji položaj za napad koji je postajao sve izvesniji. Osećao sam kako joj telo drhti, kako se bori, savlađujući nezadrživu želju, koja je rasla i pretila da potupno preuzme kontrolu nad njenim razbludelim umom. Izluđivala ju je neizvesnost prstiju koji su i dalje razrađivali taktiku, jer nije zasigurno mogla da pretpostavi da li će se bitka odigrati za par minuta, par sekundi ili odmah. To odmah, pretvaralo se u kategorički imperativ koji je od lokalnog toka vremena u sobi, svaki trenutak pretvaralo u odmah. Odmah. Dmah. Mah. Ah...